СРПСКИ 

class=”statcounter”>

href=”http://statcounter.com/vbulletin/”

target=”_blank”>

src=”http://c.statcounter.com/6177406/0/47be9375/1/”

alt=”vBulletin analytics” >

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Srbi sa KiM traže rusko državljanstvo!vaseljenska.com | 09.11.2011.

Digli ruke od Tadićeve vlasti..
Beograd – Srbski narodni pokret obaveštava javnost da će se u utorak 8. novembra u Beogradu od strane delegacija Kosovski Zavet, Stara Srbija i SNP 1389 uručiti peticija za njegovu svetost Patrijarha Moskovskog i sve Rusije Kirila, Predsednika Ruske Federacije Dimitrija Medvedova, Premijera Vladimira Putina, Rusku državnu Dumu, Ambasadora gospodina Konuzina i Ruskom narodu. U ovoj peticiji srbski narod severnog Kosova i Metohije, kao i srbskih enklava južno od Ibra traži od svetosti i blagorodstva velike Ruske Federacije i nama bratskog naroda, da se nađe model, po kojem bi svi Srbi potpisnici peticije sa Kosova i Metohije dobili državljanstvo Ruske Federacije. Na inicijativu šefa štaba SNP 1389 na barikadama Darka Panovića i velikog broja srbskih intelektualaca sa područija Kosova i Metohije, ali i ostatka Srbije, tokom vikenda širom srbskih mesta i na svim barikadama je organizovano skupljanje potpisa za ovu peticiju. U samo par dana skupljeno je preko 30.000 potpisa, Srba koji žive na Kosovu i Metohiji.

Pozivajući se na prijateljstvo, istu veru i odanost istim korenima, osnovi naše pravoslavne hrišćanske opredeljenosti da se brani uvek istina i pravda, sloboda zlatna i otadžbina, Srbski narod usled nedostatka zaštite od strane zvaničnog Beograda i vlast režima Srbije, prinuđen je da se obrati sebi najbližim prirodnim saveznicima- Rusiji.
Kako mi na Kosovu polju, tako Rusi na Kulikovom polju braneći svoju zemlju i carstvo nebesko istrajali smo uprkos svim neprijateljskim silama. S tim što je sada stanje gore nego ikada, šiptarske horde potpomognute prljavim vojskama zapada pokušavaju da sa Kosova i Metohije izbrišu Srbe kao živ narod, a zvanični Beograd ne reaguje. Prema tome, pošto smo svi imali prilike da vidimo ,kako Moskva brani svoje građane koji su napadnuti u Južnoj Osetiji. Vođeni time,ali i istinskoj ljubavi prema bratskom ruskom narodu i Rusiji. Srbi sa Srbskog Kosova i Metohije, nemaju drugu mogućnost nego da peticijom kolektivno zatraže zaštitu i državljanstvo Ruske Federacije.

http://www.enovosti.info/index.php?option=btg_novosti&idnovost=30884&pismo=lat

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Imamo dokaze o stotinama živih ljudi sa srebreničkog spiska/ Frontal | 09.11.2011.

Tim odbrane nekadašnjeg predsjednika Republike Srpske (RS) Radovana Karadžića otkrio je imena stotina ljudi koji su živi, a uredno evidentirani kao srebreničke žrtve iz jula 1995. godine, izjavio je Karadžićev pravni savjetnik Goran Petronijević

Petronijević tvrdi da je broj stradalih u Srebrenici manipulacija i notorna laž, ističući da je u svim borbama stradalo gotovo dva i po puta manje ljudi nego što se uporno tvrdi za tih nekoliko julskih dana 1995. godine. “Imamo svjedoke, čija su imena na tom spisku, čije porodice primaju 500 KM, na ime šehidske penzije”, rekao je Petronijević za “Fokus”.

On kaže da je tim odbrane došao i do živih svjedoka eksplozije na sarajevskoj pijaci Markale u februaru 1994. godine, koji su potvrdili da su se tog kobnog dana našli na Markalama, ali po zadatku.

“Došli smo do ljudi koji su priznali da su oni zaista ti ranjenici sa fotografija, ali da su ranjeni nekoliko dana ranije, na nekim drugim lokacijama, pa su po naređenju, prebačeni na Markale, kako bi izgledalo da su baš tog dana zadobili teške povrede od granate, koja je, navodno, doletjela sa srpske strane”, rekao je Petronijević za “Fokus”.

Odgovarajući na pitanje da li će ti ljudi da svjedoče u Hagu, Petronijević je rekao da je kod većine njih još prisutan strah za sopstveni život i egzistenciju, ali da je “sve moguće u ovoj priči”.

On je naveo da je tim odbrane dugogodišnjim istraživanjem došao do egzaktnih podataka da je eksplozija na sarajevskoj pijaci Markale u februaru 1994. godine namještena i da predstavlja klasičan teroristički akt samopovređivanja režiran u dijelu bošnjačkog rukovodstva radi stvaranje lažne slike o Bošnjacima kao žrtvama i Srbima kao agresorima.

Petronijević kaže da je navodno granatiranje sarajevske pijace, koje je ekspresno pripisano Vojsci RS, klasična podvala dijela bošnjačkog ratnog rukovodstva, koje kako kaže, nije prezalo ni pred tim da žrtvuje sopstveni narod zarad samo njima znanih ciljeva.

http://www.enovosti.info/index.php?option=btg_novosti&idnovost=30908

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Napustio Kfor, prešao na barikade

Boris SUBAŠIĆ | 03. novembar 2011. 20:59
Ekskluzivno: Kristijan Kaš, bivši oficir Kfora, napustio misiju i prešao na barikade. Skrivali smo etničko čišćenje 250.000 Srba i drugih.

STIGLA ME PROŠLOST – PROŠLOST mi je stigla na naplatu u februaru 2011. Tada sam video očajne uslove u kojima žive srpski azilanti koje je Norveška proterala – kaže Kaš. – U kolektivnom centru kraj Beograda upoznao sestre Labudu, Anu i Mariju Maslovarić koje su s porodicama morale da pobegnu sa Kosova 1999. jer ih Kfor nije zaštitio od odmazde Albanaca. Plakao sam i doživeo intenzivnu psihičku posttraumatsku reakciju. To je bio okidač koji me je pokrenuo da delujem i da se kao bivši NATO oficir, izvinim narodu u Srbiji jer nismo bili u stanju da zaštitimo Srbe i druge manjine na Kosovu.

BARIKADU u Zupču od četvrtka brani jedan neobičan gost. Bivši major Kfora iz norveškog kontingenta Kristijan Kaš, uz reči izvinjenja kosovskim Srbima zbog onoga što je radio kao oficir u informativnoj službi međunarodnih snaga na Kosmetu, stao je uz njih. On sada priznaje da je bio naivan kad je 2000. došao na ove prostore uveren da je NATO napao Srbiju i doveo svoje vojnike na Kosmet da bi štitio ljudska prava.
- Naša obaveza po Rezoluciji 1244 i Vojno-tehničkom sporazumu bila je da zaštimo Srbe od odmazde Albanaca, ali smo u tome potpuno omanuli – kaže Kaš za “Novosti”. – Za vreme dok smo bili odgovorni za sigurnost na Kosovu, odavde je etnički očišćeno oko 250.000 Srba i drugih nealbanaca. Zato, kao bivši oficir Kfora osećam obavezu da se izvinim.

Naš sagovornik priznaje “da je zahvaljujući friziranoj medijskoj euforiji oko Kosova rešio da se prijavi u norvešku vojsku i postane pripadnik Kfora”. Kaže da je zahvaljujući novinarskom obrazovanju i iskustvu dobio čin majora, a da je pre dolaska na teren proveo mnogo vremena učeći o Kosmetu na Norveškom institutu za međunarodne poslove:
- Moj mentor mi je još tada govorio da je bombardovanje Jugoslavije bila katastrofalna greška i da albanska mafija vodi najveće poslove s narkoticima u Evropi – seća se Kaš. – Ipak, pokazalo se da nisam bio dovoljno spreman za realnost na terenu. Nisam bio svestan da Kfor u stvari ne radi svoj posao. Mi smo bili kukavice jer smo dozvolili da se OVK pretvori u Zaštitni korpus Kosova i kasnije u Kosovsku policiju. Na taj način su kriminalni elementi dobili legitimni status u kosovskim institucijama.
STIGLA ME PROŠLOST – PROŠLOST mi je stigla na naplatu u februaru 2011. Tada sam video očajne uslove u kojima žive srpski azilanti koje je Norveška proterala – kaže Kaš. – U kolektivnom centru kraj Beograda upoznao sestre Labudu, Anu i Mariju Maslovarić koje su s porodicama morale da pobegnu sa Kosova 1999. jer ih Kfor nije zaštitio od odmazde Albanaca. Plakao sam i doživeo intenzivnu psihičku posttraumatsku reakciju. To je bio okidač koji me je pokrenuo da delujem i da se kao bivši NATO oficir, izvinim narodu u Srbiji jer nismo bili u stanju da zaštitimo Srbe i druge manjine na Kosovu.
Kaš ne poriče da je vrlo brzo upao u kolotečinu vojne mašinerije, u kojoj nema ličnih stavova.
- Danas se stidim onog što sam pisao, jednostrano i bez provere. Informisanje su u suštini vodili američki i britanski profesionalni oficiri, a ja sam bio zadužen da prenesem gotove stavove. Cilj je bio da se sakrije istina o progonu Srba.
Crv sumnje uselio se u majora Kaša kad je zabranjeno izveštavanje o albanskom napadu na autobus Unmika za prevoz Srba, u kome je poginulo troje ljudi.
- Bio sam zapanjen i zgrožen. Na sve strane bila je krv i komadi ljudskih tela, a mi smo sve to skrivali – seća se Kaš. – Onda sam se sretao sa sve više srpskih tragedija o kojima nije smelo da se govori. Prelomio sam se kad sam upoznao porodicu Popović, koja je 1999. morala da pobegne iz Peći, a čiji se najstariji član, koji je ostao da čuva stan, i danas vodi kao nestao. Razgovarao sam s Albancima koji žive u njihovom stanu. Hladnokrvno su mi rekli da nemaju pojma o čemu pričam.
Posle sedam meseci boravka na Kosmetu, Kaš je završio sa radom kao oficir Kfora i više nije želeo da produžava ugovor.
- Najstrašniji osećaj imao sam 16. februara 2001. kad je u albanska bomba u autobusu ispred Podujeva ubila 11 Srba, uključujući i dečaka od dve godine – kaže Kaš. – Posle Kosova otišao sam u Beograd i šokirao se toplim prijemom ljudi iako je moja zemlja učestvovala u NATO bombardovanju. Tako nešto nikada nisam doživeo kod Albanaca.
Kaš se posle izveštavanja sa više svetskih ratišta vratio u Norvešku. Sve vreme, kaže, “osećao je potrebu da se vrati u Srbiju, koju je počeo da smatra drugom domovinom”.

- Bio sam osramoćen kad su 2008. norveške vlasti priznale Kosovo i poslale natrag 70 Srba koji su u mojoj zemlji tražili azil. Norveška vlada tada je odlučila da Srbi više nemaju pravo na zaštitu, iako smo mi, NATO zemlje napravili problem izbeglištva.

NOVI ULTIMATUM
BIVŠI major Kfora kaže da piše knjigu o svojim iskustvima na Kosmetu i prikrivenom etničkom čišćenju Srba. Knjiga će biti štampana na norveškom, srpskom i engleskom jeziku.
- Nadam se da će norveški i zapadni političari pročitati tu knjigu i početi da razmišljaju o ogromnoj moralnoj odgovornosti koju imaju kad odluče da započnu rat. Oni ne razumeju posledice svojih odluka i ova knjiga zato ulazi u ratnu retoriku i medijsku dinamiku koja prethodi svakome ratu. Srbija je u Rambujeu bila stavljena pred nepostojeći izbor. Bojim se da međunarodna zajednica sada ponavlja isti recept u slučaju Srba na severu Kosmeta.

STRANICA NA FB
Kristijanov gest zaintrigirao je mnoge, pa je on sada ima jedan dodatni „problem“: Naime veliki broj ljudi na Fejsbuku je poslalo zahtev da budu prijatelji. Zato je on postavio novu stranicu http://www.facebook.com/KristianKahrs za sve njih.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:351955-Napustio-Kfor-presao-na-barikade

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

ПОРУКА СРБИМА ЈЕДНОГ ЧЕШКОГ БРАТА

Prof.Dr.Rajko Doleček,DrSc. Ostrava, Češka, 28.oktobar 2011.

ZAŠTO SRBI MORA DA MRZE POLITIKU EVROPSKE UNIJE (EU), NATO I SAD – GLEDANO IZ ČEŠKE

Srbi, verni saveznici Zapada, Engleske, Francuske i Sjedinjenih Država (SAD) u dva velika rata (1914-18 i 1941-45), su bili do 90tih godina 20.veka smatrani za verne, slobodoljubive, hrarbe i poštene ljude. A odjednom su se našli na udaru tog istog Zapada, koji sada uključuje Evropsku uniju (EU), NATO i SAD, znači i Nemačku i Italiju. Srbi su postali na osnovu neverovatnih laži vláda i kupljenih medija genocidan narod, neprijatelji slobode, medjunarodni kriminalci na Balkanu. Zvanična propaganda EU, NATO i SAD je “nadvikala” one, koji su kritikovali te dezinformacije, pošto ta propaganda ima više para, iza nje stoji više vojnika i više gangsterskih postupaka. U isto vreme su oni, koji su Zapadu bili pre glavni neprijatelji, koji su se do poslednjeg trenutka 1945.godine borili na strani nacista i fašista, Hrvati iz ustašovske Nezavisne države Hrvatske (NDH), deo bosansko-hercegovačkih Muslimana i kosovski Albanci, postali odjednom uzori demokratije, za koje se treba boriti i radi njih kažnjavati srpski narod, Da li je to nastávak navodnog plana Zbignjeva Bžežinskog, koji je, kažu, na kraju uspeo da rozbije SSSR a da nije na vreme došao Vladimír Putin, rasparčao bi i samu Rusiju u niz impotentnih državica.

Sadašnja vláda Srbije u svome nastojanju da što pre udje u EU i NATO, šteti interesima Srbije i sramoti srpski narod, kad pokušava da prikaže zvanične EU, NATO i SAD kao prijatelje, koji hoće da pomognu Srbiji. Srpski narod mora da bude složan, jedinstvem u tome, ko mu škodi, ko ga vredja, ko ga ubija.

SRBI NIKADA NE BI TREBALI DA ZABORAVE, da je zvanični Zapad (EU, NATO, SAD) pomogao da se na štetu Srba rozbije Jugoslavija, koju je na osnovu intenzivne molbe Dalmatinaca, Hrvata, Slovenaca i Srba iz Austrougarske stvorila pobedonosna Srbija (1918), prvo kao Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca (SHS). Propaganda Zapada i njegovih slugu u zemlji, je uspela da vanredno poveća medju etničku i medju versku mržnju u nekadašnjoj Jugoslaviji i pomogla da dodje i da dugo traje krvavi gradjansko-etničko-verski rat (1991-1999), u kome niko nije bio bez krivice .

EU, NATO i SAD su bez odobrenja Saveta Bezbednosti (SB) OUN na osnovu planiranih izmišljotina izvršile (1999) zločinačku agresiju protiv SRJ, kada su NATO avioni tokom 78 dana i noći sakatili, ubijali i uništavali, najviše po Srbiji (uključujući Kosovo i Metohiju), uz upotrebu osiromašenog uranijuma i kazetnih bombi. Agresori (EU,NATO,SAD) su počinili štetu preko 50 milijardi američkih dolara a ništa nisu za to platili.

NATO avioni (ti “dobri ljudi puni demokratije” iz EU i SAD, koji stalno kritikuju Srbiju) su medju ostalom decom ubili i l7.aprila 1999 na Bežaniji trogodišnju Milicu Rakić, 30.aprila 16 godišnju Sanju Milenković u Varvarinu,. Zašto su uopšte avioni Engleske, Francuske, Holandije (koja vrlo glupo i stalno kritizira Srbiju), Nemačke, SAD itd. ubijali srpsku i albansku decu?

Agresori su uništili naprednu ekonomiju Srbije, izazvali teške ekološke posledice. Država je umesto toga, da upotřebí svoje finansijske resurce za unapredjenje svoje privrede, morala da ih upotřebi za popravku ogromnih šteta koje su počinile NATO bombe na mostovima, putevima, fabrikama, toplanama, bolnicama, školama, železnicama, itd. kao i neodgovorna privatizacija. Koliko karaktera je taj zli deo Zapada pokvario u Srbiji, plaćajući im za njihove prljave poslove protiv sopstvenog naroda po raznim ambasadama, raznim Nevladinim organizacijama (NVO) i fondacijama, čiji je cilj oštećenje sopstvene zemlje.

Zar može neko od poštenih Srba da voli sada taj zvanični Zapad (EU, NATO, SAD, kao i njegove sluge u Srbiji i oko nje), koji je omogućio da srpski narod bude opljačkan i da mu oduzmu njegov istorijski centar državnosti, kulture, pravoslavlja – Kosovo i Metohiju, i koji je organizovao pseudodržavu Kosovo, rukovodjenu ljudima sa prebogatom krininalnom prošlošću (uključujući tu i mnoga svirepa ubistva), koje taj zvanični Zapad i te kako štiti. Šta li bi rekle SAD, kad bi na primer Kina ili Rusija na silu omogućile gangsteru kao Al Kapone da postane predsednik vlade (guvernér) u nekoj od republika SAD?

Zašto je Medjunarodni krivični tribunal u Hagu (ICTY) dopustio (u stvari omogućio) uništenje bogate dokumentacije u vezi sa ubistvima Srba i Roma, radi vadjenja i prodaje njihovih organa radi transplantacija posle NATO okupacije Kosova i Metohije? Třeba se setiti i upotrebe osiromašenog uranijuma i protiv Republike Srpske u 1995 i njegovog pogubnog delovanja već sada na zdravlje, posle provokacije Markale II (28.avgusta 1995).

Třeba se setiti kriminalnog postupka nemačkih i američkih članova KFOR i EULEXA na severu Kosova, kada su pucali i povredili više srpskih civila bojevom municijom, koji su branili barikáde i da su, protiv rezolucije SB 1244 dovezli kosovske specijalce na pograničně prelaze, iako velika većina članica OUN, pa ni Srbija ne priznaju lažnu državu Kosovo, Kako su to smeli da urade bosovi iz Brisela i Vašingtona?

Třeba se setiti i toga, da su EU+NATO+SAD ostali mrtvi hladni posle one pljačke, pokolja i isterivanja 250 000 Srba iz Zapadne Slavonie i Krajine tokom operacija “Bljesak” i “Oluja” (1995). Zašto se Hrvatska nije za taj zločin izvinila Srbima? Očevidno je znala, da će i bez tog izvinjenja biti primljena u EU. Svega ovoga i još mnogo drugoga se treba setiti, kad neko u zvezde diže i hvali EU+NATO+SAD. Ali se třeba setiti i poštenih i hrabrih ljudi iz EU+NATO+SAD koji se ne boje da kažu i napišu istinu. Srećom, njih nije malo, ali oni loši, koji lažu i ocrnjuju Srbe, za sada se mnogo više čuju

PA ONDA KO OD POŠTENIH SRBA DA VOLI ZVANIČNE EU, NATO I SAD I DA SE STALNO NE SEĆA NJIHOVIH LAŽI I ZLOČINA?

Mi ovde u Češkoj znamo, kako je taj Zapad (Engleska+Francuska) izdao Čehoslovačku Hitlerovskoj Nemačkoj u Minhenu u 1938.. Sam sam onda, kao gimnazijalac video u Beogradu, kako su se mase Srba javljale kao dobrovoljci u Čechoslovačku vojsku, da su hiljade manifestovale u Beogradu sa “Branićemo Češku!” i “Živeo Beneš!” – (ondašnji predsednik Čehoslovačke).

Prof.Dr.RajkoDoleček,DrSc. Ostrava, 28.10,11.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

НОВИ РУСКИ ЖУРНАЛ НА СРПСКОМ

Издавачка кућа Инфинитас из Београда објавила је нови број магазина Русија данас. Магазин Русија данас је једини штампани медиј у Европи који је у потпуности посвећен Русији и руским темама, а који излази на језику који није руски. Магазин је и члан Светске асоцијације руских медија. Од јесени 2011. године магазин „Русија данас“ подржава и фонд „Руски мир“, који је препознао његову улогу у озбиљном доприносу развоја српско-руских односа и формирању позитивног имиџа Русије у целини.

Мисија нашег магазина је да јавност Србије што детаљније упознамо са Русијом, како савременом – тако и традиционалном. Једном речју, да све оно што представља руску цивилизацију (уметност, наука, историја, народи, вера…) али и привредну, економску и војну снагу Русије представимо нашим читаоцима кроз занимљиве аналитичке текстове. Такође, и да пишемо о руско-српским односима у прошлости и садашњости.

У атечменту се налазе насловна корица и садржај броја.

INFINITAS d.o.o.

Gospodar Jovanova 33

11000 Beograd

tel: 011 328 46 02

faks: 011 328 45 81

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

СТРЕЉАНИ ЗАЈЕДНО: РУСКО-

СРБСКО БРАТСТВО У

ПРОЛИВЕНОЈ КРВИ

Године 1941. Југославија се нашла на удару нацистичке Немачке, њених савезника и сателита, у априлу месецу; у јуну, на  истом удару нашла се Русија, у то време под именом Совјетског Савеза. Иако је Југославија била монархија, а Совјетски Савез имао републиканско уређење, иако су им друштвена уређења била различита, постојало је нешто што их је спајало: мржња Адолфа Хитлера и његових следбеника према Словенству, које је, скупа са Јеврејима и Ромима, сматрано нижом расом,  коју, у прво време, треба покорити, а затим и истребити (1). Срби, најбројнији народ Југославије, и Руси, најбројнији народ Совјетског Савеза, били су жртве славофобије твораца Новог поретка (ах, како то познато звучи!) Зато није било нимало случајно што су Срби, чим су били окупирани од немачких нациста и ителијанских фашиста, па онда изложени геноциду њихових савезника (Бугара и Мађара) и сателита (хрватско-муслиманских усташа и шиптарских балиста), дигли устанак за слободу, као што није било случајно да су Руси кренули у Велики Отаџбински рат, схватајући да ће им, не буду ли се борили, уништење бити једина судбина.                           

Србија је, од јула до септембра 1941, била поприште силовитог устанка заједничких ројалистичко – легитимистичких (под командом пуковника Војске Краљевине Југославије, Драгољуба Михаиловића) и партизанских снага (које су биле под командом Коминтерниног поузданика, секретара Комунистичке партије Југославије, Јосипа Броза Тита). Ослобођене су велике територије, од Лознице код Шапца преко Ужица и Пожеге, до Чачка и Горњег Милановца. Три немачке посадне дивизије (7о4, 714. и 717.), састављене од људства старијег годишта, нису биле спремне да се суоче са неочекиваним устанком, и морале су огорчено да бране изоловане гарнизоне, комуникације ка Грчкој и веће градове (2). Бесан због оваквог развоја догађаја, Хитлер из Грчке у Србију пребацује аустријског генерала Франца Бемеа (аустријски нацисти су нарочито мрзели Србе, због пораза Беча у Првом светском рату), који добија велика појачања, и 22. септембра почиње офанзиву против устаника, нападом на лук Саве код Шапца. У наредби од 25. септембра 1941, Беме саопштава војницима Вермахта: “Ваш је задатак да прокрстарите земљом у којој се 1941. потоцима лила немачка крв услед подмуклости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За целу Србију има се створити застрашујући пример који мора најтеже погодити целокупно становништво“. У току немачке офанзиве вршена су масовна стрељања на више места: у Шапцу, Београду, Драгинцу, Крагујевцу и Краљеву. Беме је 10. октобра наложио, испуњавајући налог немачке Врховне команде, да се за сваког убијеног Немца или „фолксдојчера“ стреља 1оо заробљеника или талаца, а за сваког рањеног 5О (то је била највиша квота у окупираној Европи). Према извештајима генерала Бадера, који је заменио Бемеа, до краја децембра 1941. године „непријатељ“ је имао 3562 погинула у борбама, а стрељано је 11 164 лица. За одмазду.                   

У октобру месецу 1941. године удружене снаге ројалиста (четници) и партизана, напале су град Краљево с циљем да га ослободе. У граду је, међутим, било око 22оо војника Вермахта, којима је заповеђено да град не смеју нипошто предати. Напад устаника је почео 5. октобра, а већ 6. октобра немачке трупе затварају фабрику авиона „Дорније“ због „радне непоузданости“, и хапсе њене раднике, као и раднике фабрике вагона и железничаре, плашећи се саботажа. Сви су затворени у једну халу фабрике вагона у Краљеву. За то време, Вермахт је већ почео са одмаздама: у првих десет дана октобра побили су Хитлерови војници преко сто сељака из околине, и спалили неколико села. Када су четничко-партизанске трупе поновиле свој напад 11. октобра, уз употребу артиљерије, донета је одлука да се као таоци узму „комунисти, националисти, демократе и Јевреји“ (3). Пошто напади устаника нису престајали, 15 . и 16. октобра немачка војска креће авијацијом против њих, а пешадијска дивизија 717 заводи у Краљеву ванредно стање. После напада 15. октобра увече, за одмазду је одмах стрељано 3ОО Срба, а већ сутрадан је објављено да ће против Краљевчана бити предузете најоштрије мере. Речено је да „неће само сто Срба бити стрељано за једног Немца, већ ће се истребити породице и уништити посед“ (5). У то време, епископ жички Николај (Велимировић), конфиниран од стране Немаца у манастиру Љубостињи, покушава да интервенише код мајора Алфонса Мауцијевича, да би спасао таоце. Мауцијевич не жели да га слуша и прети му строгим затвором, због чега Свети Николај Жички каже да ће га снаћи казна Божја. После разговора са претпостављенима, Мауцијевич Николаја враћа у љубостињски притвор, називајући га „англофилом и  највећим германофобом“ (4).                                           

У знак одмазде за 14 убијених и 1о рањених немачких војника, припадници 749. и 737. пешадијског пука убијају, по сопственим извештајима, „укупно 1736 мушкараца и 19 комунистичких жена“.  Највећи масакр збио се 3./14. октобра, на дан Покрова Пресвете Богородице, омиљени православни празник и Срба и Руса (Грци га у календару немају). 749. пук иде у даље одмазде, и уништава становништво које живи у селима уз пругу Краљево-Крушевац. Покољи  у краљевачкој области трају до 24. октобра. (21. октобра те, страшне 1941. године, преко 2ооо људи, кривих што су Срби, Роми или Јевреји, биће стрељано у  суседном Крагујевцу). У Шумадији у то време скоро да није било куће без знака жалости-великог црног барјака.                                                                                 

Међу Србима који су у Краљеву стрељани нашли су се и други Словени: Словенци и Руси. Нимало случајно: припадали су „нижој раси“ коју су фирерови „надљуди“ желели да истребе. Стрељани су  Словенци, њих 53-ојица, које је хитлеровска армада, скупа са 3ОООО осталих њихових земљака, протерала са територије Марибора (желећи да је етнички очисти за германску „супериорну расу“), и које је Србија, преко ђенерала Недића и његовог опуномоћеника за избеглице, Томе Максимовића, примила на своју територију и сместила на најбољи могући начин у куће углавном сеоских домаћина, вољних да помогну јужнословенској браћи. Стрељано је и 59 православних Руса, који су у овај град стигли после Првог светског рата, бежећи од бољшевичке револуције, и који су постали прави Краљевчани, сасвим интегрисани у локалну средину. Погубљено је, у име „Новог поретка“, 29 руских радника, четворица инжењера и техничара, четворица чиновника, 16 занатлија, петорица учитеља и средношколских професора. Међу њима је било четири младића од 16  до 25 година, 26 људи у зрелом добу, између 36 и 45 година, као и 15 њих од 46 до 55 година. (5)

Нико од ових несрећника није био ухваћен са пушком у руци; сви су били мирни грађани, који су скромно живели и у зноју лица свога зарађивали хлеб… Али, били су криви јер су се, као Словени, нашли на путу Трећем Рајху и његовим освјачаким амбицијама. И то увек морамо памтити: крв Руса и Срба, браће у Христу, лила се због права да се живи слободно, без робовања туђину, ма како он моћан био и ма каквим маскама покривао своје право,освајачко лице. И томе би заједничком страдању свакако требало подићи, макар и најскромнији, споменик. Да се на заборави.

Недавно су, док су Срби са севера Косова и Метохије бранили своје право да живе у Србији, а не у шиптарској квази-држави под НАТО протекторатом, на њих пуцали, поред америчких и (гле, чуда!) немачки КФОРовци. Немачка је (опет-гле, чуда!) своју војску, први пут   после Другог светског рата, ван земље употребила током сукоба на простору бивше СФРЈ, а њени авиони су бомбардовали Србију 1999. године. Свега се тога вреди сетити ове, 2о11. године, када нас убеђују да у Србији Европска унија нема алтернативу. Јер, у животу једног народа историјско искуство помаже да се  народ не заноси никаквим утопијама, ма како привлачно оне изгледале.

Србија је, у прошлом веку, имала два пута искуство са  Европом лишеном образине, која јој је долазила,  преко Беча и Берлина, наоружана и спремна за обрачун са „нецивилизованим“ Србима. Таква „Европа“ пуцала је у невине људе 1941. у Краљеву, када се, као што видесмо, поред србске, лила и руска крв. У данашњим ратовима који се, између осталог, воде и да би нам памћење било избрисано, вреди се сећати. То може бити спасоносно. Будућност је будност.                            

                                                           

фусноте:                                                                                                                  

1. Види, између осталог, у тексту Перија В. Што више абортуса. Хитлерова политика контроле рађања на окупираним словенским територијама // Ако нема Бога, све је дозвољено. Чачак, 2оо8. С. 107-127.     (Приредио и превео с руског и енглеског Владимир Димитријевић).                                                                                         

2.   Бркић С. и Ђорђевић Н. Крагујевачки октобар 1941. // Геноцид у 2о. веку на просторима југословенских земаља.  Београд-Крагујевац, 2оо5. С. 133.                                                                        

3. Маношек В. Холокауст у Србији. Војна окупациона политика и уништавање Јевреја  // Службени лист СРЈ-Драслар партнер. Београд, 2оо7. С. 158.                                            

4. Димитријевић В. Оклеветани светац. Владика Николај и србофобија. Горњи Милановац, 2оо7. С. 6О.                                                                                               

5. Ајдић Љ. Крв руске емиграције у масовном стрељању у Краљеву-октобра 1941. године // Руска емиграција. Београд, 1994. С. 130-141.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/10/14/strelani-zaiedno.-rusko-srbsko-bratstvo-u-prolivenoi-krvi.html

 

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

utorak, 18. okt 2011, 07:15 -> 13:18

Kosovo, opljačkana zemlja

Torsten Hampel | Der Tagesspiegel / Tanjug

Čudna zemlja: bez sopstvene valute, bez sopstvenog pozivnog broja, bez Internet domena. Kosovo još od intervencije NATO-a 1999. godine nije uspelo da postigne ravnotežu. Prevladava utisak da je ono palo u ruke kriminalnih kartela, piše berlinski dnevnik.

Stari, crni, ulubljeni “fijat punto” nespretno se kreće Kosovom kao da su putevi njegovi protivnici. Vozač gleda kroz napuklo prednje staklo na neravan, šljunkom isprekidan asfaltni put, na uzanu stazu zemlje, zemlje pregaženih pasa i mačaka i vegetacije koja buja duž puta, zemlje perionica automobila i benzinskih pumpi. Vozač sve to vidi, a vidi i još nešto. On vidi tlo za naročito dobro organizovani kriminal.

 

Vozač, koji je po želji svoje majke trebalo da se zove Elvis, ali protiv čega je porodica njegovog oca imala nešto protiv pa je, dakle, dobio ime Ramadan, govori žvaćući u svoj “blekberi”.

On često telefonira dok vozi, nekoliko razgovora počinje rečenicom: “Mm, imam keks u ustima”. Ramadan ne posti tokom meseca posta od kako je u nekom trenutku, između svog rođenja i ovog jesenjeg dana, prešao iz islama u hrišćanstvo. On je na putu za posao, ide u Prištinu. U prestonicu svoje zemlje u kojoj i ulice govore nekoliko jezika.

Kosovo koristi evro kao sredstvo plaćanja, ali ne pripada ni evropskoj monetarnoj uniji, ni Evropskoj uniji niti šengenskoj zoni, čak ni Ujedinjenim nacijama. Kosovo nema svoj pozivni broj niti Internet domen. Svet nije jedinstven oko toga da li je ova zemlja uopšte zemlja – 81 država kaže “da”, 112 kaže “ne”.

Svet je, takođe, podeljen oko toga da li ovu zemlju vodi jedna vlada ili dve i da li se pri tom uopšte radi o vladama ili o jednom kriminalnom kartelu. Shodno tome, postoji nesaglasnost o tome da li je mladić iza napuklog prednjeg stakla svog starog “fijata” vladin kritičar ili lovac na kriminalce, a čak nije lako ni odgovoriti da li ga uopšte treba smatrati mladim čovekom ili ne.

Prema evropskim merilima, on izgleda kao mladić. I njegovih 26 godina govori u prilog tome. Na Kosovu te godine znače da je Ramadan Iljazi u međuvremenu dostigao uzrast koji je iznad prosečne starosti na Kosovu. Takva je situacija. A jasna, svakako, nije.

Korupcija 

Ramadan Iljazi je po profesiji borac protiv korupcije. A Kosovo važi za naročito korumpirano. Ono se nalazi na 110. mestu aktuelne rang-liste zemalja koju je objavila organizacija “Transparensi internešenel”. Grčka je čistija po tom pitanju, zauzima 78. mesto, Rusija je 154.

Ovo su poslednji Ramadanovi dani na mestu direktora organizacije FOL; na jesen se ponovo vraća na univerzitet da studira. Ovih dana mora da se oprosti i da svom nasledniku preda posao. Iljazi je osnovao FOL pre tri i po godine. To je jedna od hiljada takozvanih nevladinih organizacija na Kosovu, od kojih većina nije ništa drugo do mašina za pribavljanje para od donacija.

Međutim, FOL pripada onom malom delu, kako smatraju stručnjaci, u kojem se zaista odvija neka vrsta sadržajnog posla. FOL vodi računa o korupciji i podmitljivosti onih na vlasti.

Iljazi kaže da je u jednom trenutku postao ubeđen da je to najveća opasnost po njegovu zemlju. Veća od starog, ali i dalje nasiljem prožetog sukoba kosovskih Albanaca i kosovskih Srba na severu zemlje, gde vlada u Beogradu ima veći uticaj na sve nego vlada u Prištini. Kosovski Albanac Iljazi želi nazad svoju zemlju, i to od sopstvenih ljudi.

Organizacija FOL redovno izdaje “korupcijski monitor”. Ona upoređuje podatke koje poslanici daju antikorupcijskim vlastima o svojoj imovini sa podacima koje oni proslede izbornoj komisiji i dokumentuje razliku između tih podataka. FOL dokumentuje razliku između aktuelnih podataka i onih iz prethodne godine. Razlike se ponekad ogledaju u milionskim iznosima.

FLO dokumentuje broj istraga korupcionaških slučajeva, kao i optužnica i presuda koje uslede. FLO se bavi brojevima za koje se ne može videti da li su ispravne, naknadno prilagođene ili manipulisane. Ali, ti brojevi kao celina daju jednu sliku. To je slika o zemlji koja je pala u ruke kriminalaca.

Kriminal u vrhu vlasti

Reč je o trgovini ljudima, narkoticima i oružjem, reč je o privatizaciji državne imovine, o pivarama, telefonskim kompanijama i benzinu, a reč je i o terenu pregaženih kućnih ljubimaca, tj. putevima.

“Pred očima međunarodne zajednice razvile su se, u međuvremenu, organizacije vredne više miliona evra koje raspolažu kako gerilskim iskustvom tako i stručnošću tajnih službi. Veliki arsenal oružja štiti te organizacije od spoljašnjeg mešanja, kao i visoki društveni ugled njihovih lidera… Jedna klanovska organizacija gotovo otporna na infiltraciju i dalekosežna kontrola nad državnim aparatom upotpunjavaju tamošnje pretenzije na vlast”, piše u jednom poverljivom izveštaju berlinskog Instituta za evropsku politiku, rađenog za Bundesver.

U jednom izveštaju nemačke tajne službe iz 2005. godine stoji: “Preko M.F. i njegove firme S. sa sedištem u Prištini, Tači se dovodi u vezu sa pranjem novca i krijumčarenjem benzina i cigareta. Tačija finansijski podržava L. preko svoje firme D. koja je umešana u švercerske aktivnosti. Tači pored H, S. i V. važi za nalogodavca profesionalnog ubice A.”

Jedan poverljiv dokument NATO-a o situaciji iz 2004. godine, koji je takođe dospeo u javnost kada ga je britanski Gardijan objavio početkom godine, naziva Tačija jednom od tri “najveće zverke” organizovanog kriminala na Kosovu.

Hašim Tači je predsednik vlade. Sada sa osmehom gleda stari “fijat” ispod sebe.

Veliki plakat, glava, vrat, bela košulja, visoko postavljen na jednoj fasadi u centru Prištine, iza koje se nalazi sedište Tačijeve stranke.

Iljazi parkira svoj automobil između sličnih njegovom, stavlja telefon u džep pantalona, žuri. Iljazi trči kroz Prištinu, grad od 200.000 stanovnika sa kratkim ulicama i puno poznatih lica. Mogu se videti visoki državni službenici kako sede u baštama kafea, neki klimnu glavom Iljaziju koji projuri pored njih.

Iljazi trči. On ima sastanke sa doušnicima, državnim službenicima, ljudima iz UN, diplomatskim osobljem, novinarima. Razgovara sa njima. U ovom trenutku, ponovo jedna bašta, Iljazi i jedan čovek za stolom, nad njima nadsteršnica sa koje visi raspršivač vode. Kapljice lete u vazduh i brzo isparavaju.

Ustali su da krenu i neko vreme su išli zajedno. “Jesi li video?”, pita Iljazi posle nekoliko trenutaka i dodaje: “Ljimaj”. Ne, njegov sagovornik nije video. Sada je već kasno da se okrene za čovekom koji je upravo prošao pored njih. Vide mu se samo leđa.

Optužbe za ratne zločine 

Fatmir Ljimaj je do prošle godine bio ministar saobraćaja i telekomunikacija. Protiv njega se vodi istraga zbog pronevere oko 80 miliona evra, koji su navodno nestali tokom izgradnje autoputa.

Ali, ono što u ovom trenuktu na ulici još niko ne zna jeste da će Ljimaj nekoliko nedelja kasnije biti stavljen u kućni pritvor. Biće mu oduzet pasoš. Krajem oktobra, treba da se pojavi pred sudom u Prištini. Optužnica se odnosi na ratne zločine. Očigledno je da sudski proces nije ugrožen okolnošću da je glavni krunski svedok krajem septembra nađen mrtav u jednom parku u Duizburgu.

Muškarac, koji je u okviru programa zaštite svedoka živeo u Nemačkoj, očigledno je izvršio samoubistvo. U jednoj poruci je poslao najavu svom bratu. Policija nije našla tragove da krivicu snosi neka druga osoba. Stručnjaci sudske medicine navode dokaze o samoubistvu. Reč je o depresiji. Izjave čoveka koga vlasti nazivaju “svedok Iks” pisano su dokumentovane, a postoje i snimci.

“Jesi li video? Ljimaj”, rekao je Iljazi. Nije bilo ničeg trijumfalnog u njegovom glasu, mada je i on verovatno doprineo istrazi protiv Ljimaja. FOL je otkrio protivustavni sukob interesa kod osoblja u njegovom ministarstvu. Nije bilo ničega što bi zvučalo kao strah ili strahopoštovanje. Zvučalo je uobičajeno.

Slučaj Ljimaj, koliko god bio spektakularan, ima i nešto svakodnevno. On se uklapa u šablon. Ljimaj je bio u ratu. U izveštaju za zaštitu ustavnosti iz 1998. godine stoji da ga je “Oslobodilačka vojska Kosova koja teroristički deluje na svojoj teritoriji” angažovala kao komandanta. OVK se tada borio za nezavisnost Kosova od ponižavajućih jugoslovenskih vlasti, započeo vojnu ofanzivu, doživeo odmazdu, NATO je napao. Još uvek zvanično jugoslovenska, a kasnije srpska pokrajina, došla je pod upravu Ujedinjenih nacija, a 2008. godine proglasila svoju nezavisnost. Vođe OVK postali su narodni heroji, osnovali stranke, ušli u parlament i vladu.

Optužbe za korupcije su usledile, kao i za ratne zločine. Ponekad su krunski svedoci umirali. Ponekad su ćutali iz straha.

Ponekad ni Ramadan Iljazi nema više šta da kaže. Već tri i po godine on sakuplja brojke i dokaze, postavlja pitanja, obaveštava vlasti i često primećuje da sve to ostaje bez rezultata. Skoro niko ne ispituje dalje, kaže on, niko ne istražuje. Dodaje da su u međuvremenu i mnogi drugi postali obeshrabreni. To može da se izmeri. U svakom slučaju, trenuci kada mu se neko javi i opiše sumnjiv slučaj ili čak podnese dokaze postaju sve ređi. Snaga ga pomalo napušta, priznaje Ramadan.

On je zbog toga na unutrašnjoj strani prednjeg stakla svog “fijata” zalepio jednu žutu ceduljicu. Na njoj je ispisan citat iz Biblije: “Gospode, podari potpun mir onima čije je svrha čvrsta i koji veruju u Tebe”. Jedan pogled na cedulju, kaže Iljazi, i to je uglavnom dovoljno za ostatak dana.

Premijer pod istragom 

Međutim, ovaj dan je ionako dobar za Iljazija. Neko ko to mora da zna, jedno od poznanstava iz bašti kafea, pričao mu je da se u svetu nešto menja. Kako stvari stoje, Hašimu Tačiju više neće biti odobrena nijedna državna poseta u inostranstvu. Njegova vlada je ove godine poslala 27 zahteva za posetu, ali su svi zahtevi odbijeni. A onda se ujutru u novinama moglo pročitati da se sada vodi istraga protiv njega zbog posebno teških optužbi.

Euleks, pravna misija EU na Kosovu, sastavljena od 2.000 međunarodnih i 1.000 kosovskih policajaca, sudija, tužilaca, carinika, oformio je odgovarajući tim. Tači kaže da namerava da podrži istragu.

Reč je o jednom izveštaju švajcarskog poslanika u Evropskom parlamentu Dika Martija, objavljenom krajem 2010. godine, prema kojem je Tači, navodno, učestvovao u trgovini organima u tu svrhu ubijenih ratnih zarobljenika. U izveštaju se prećutkuju njegovi izvori informacija i zbog toga je sporan.

Tači se brani od optužbi. Ubrzo posle toga su u srpskim novinama procurila dva izveštaja UN o istragama iz 2003. i 2004. godine, koja potvrđuju trgovinu organima. Oni se pozivaju na izjave svedoka i opisuju inspekciju navodnog mesta smrti. Tamo su pronađeni posredni dokazi, “špricevi”, “kutije tableta”, “delovi materijala koji odgovaraju hirurškim uniformama”. Očigledno je da nisu našli nedvosmislene dokaze.

“Fijat” napušta Prištinu. Prolazi Bulevarom Bila Klintona sa Klintonovom statuom. Malo nagnut napred stoji nekadašnji američki predsednik na postolju. Leva ruka je podignuta u znak pozdrava. U desnoj ruci drži fasciklu na njoj je datum “24.3.1999″, dan kada je NATO počeo da bombarduje Jugoslaviju i tako pokrenuo njeno povlačenje sa Kosova. Ramadan Iljazi je nekada držao ovu ruku.

Sportska dvorana u Iljazijevom rodnom gradu Uroševcu, novembra 1999. godine. Tada je bio izbegličko dete, upravo se vratio iz jednog izbegličkog logora u Makedoniji. Živeo je od prodaje cigareta američkim vojnicima, a pošto je dobro znao engleski, postao je jedan od njihovih prevodilaca. Zbog toga su ga izabrali da pozdravi Klintona prilikom njegove posete svečanosti povodom okončanja rata.

“Mnogo vam hvala, predsedniče Klinton”, rekao je on tada, “ja se zovem Ramadan Iljazi, idem u osmi razred. Vi ste obećali da ćete nas bezbedno vratiti u našu domovinu. I održali ste svoje obećanje”.

Ramadan poseduje uramljenu fotografiju susreta. On i Klinton se rukuju, u levoj ruci predsednik drži šolju. “To je tada bio važan trenutak”, priča Iljazi, “do tada sam hteo da postanem pilot”.

Odlazi iz Prištine, poslednjeg dana kako je direktor organizacije FOL. Uskoro će opet biti student. Vozi se iz Prištine, ništa brže nego kada je jutros ulazio u Prištinu. Pred njim se prostire put.

(Oprema teksta redakcijska) 

http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/711/Merila+vremena/974368/Kosovo%2c+oplja%C4%8Dkana+zemlja.html

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

KOMENTAR DANA – ĐOKO KESIĆ

Nemoć

Pre neki dan jedne dnevne novine objavile su preko cele prve strane krajnje rečit naslov – „Turska ne da Zukorliću da se bavi politikom”. I tekst i poruka s naslovne strane uopšte nisu dramatični i pogubni za muftiju Muamera Zukorlića nego za državu Srbiju

 

Turska nam uređuje verske, ali i političke odnose u Sandžaku. Ako to radi bez znanja države Srbije, onda je to veoma loše, ako to čini uz blagoslov države Srbije, onda je to očajno loše.

Evo čemu ove teške reči. Turska raspetljava jedan od srpskih političkih čvorova pred licem sveta i pred nosom naše političke elite. Iz Ankare pre nekoliko dana saopštavaju da su predstavnici Islamske zajednice u Turskoj i politički lideri te zemlje usaglasili principe sporazuma o pomirenju dve islamske zajednice u Srbiji. Glavni principi sporazuma su da će biti formirana jedinstvena islamska zajednica u Srbiji, a verskim poglavarima biće zabranjeno političko delovanje. Obe islamske zajednice, i beogradska i novopazarska, biće stavljene pred svršen čin po principu uzmi ili ostavi, jer će im u slučaju neposlušnosti Turska usloviti materijalnu i druge pomoći. U saopštenju još piše da je u Turskoj istim poslom nedavno boravio i reis Islamske zajednice BiH Mustafa Cerić. Navodi se da je Turska odbila posetu mustafe Muamera Zukorlića, kog vide kao glavnog krivca za spor verskih zajednica. I ono što je šokiralo aktuelno versko vođstvo iz Novog Pazara: Adem Zilkić i Muamer Zukorlić, kao i njihovi najbliži saradnici, neće moći da se kandiduju za prve ljude jedinstvene islamske zajednice za Srbiju, verskim poglavarima zabranjuje se političko delovanje, zabranjeno političko okupljanje u džamijama…

Kao predgrupa ovom orkestriranju u Ankari nastupili su ministri Rasim Ljajić i Sulejman Ugljanin, koji su očigledno tražili pomoć za razrešenje papazjanije koju je zakuvao muftija Zukorlić, ali i deo politike u Sandžaku. Sad bar znamo na čemu smo. Tražili smo stranu intervenciju zbog naše državne nemoći. Jer posle ovog saopštenja iz Ankare niko, od Skupštine Srbije, Vlade, Predsedništva, svih političkih stranaka, niko da progovori o poručenoj invaziji iz Anadolije. Sad znamo da je Ankara nadležna za Sandžak u svim oblastima, a za Vojvodinu valjda Budimpešta posle već poznatih zbivanja. Očekujem da u ovoj novoj regionalizaciji Srbije Mlađan Dinkić poseti Tursku i Mađarsku, da se dogovore šta da rade i kako da dele kolač posle izbora na proleće. Shodno tome, u budućem parlamentu biće oformljena nova poslanička grupa za evropski Sandžak, kojom će predsedavati Redžep Erdogan.

ĐOKO KESIĆ

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/komentar_dana/story/181919/Nemo%C4%87.html

 

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~`

 

 

Dežurna

Da li je Ružica Đinđić najbogatija žena u Evropi

 

Vesela i bogata udovica

 

Još se istražuje šta je sve, koliko i kod koga ostalo iza pokojnog Zorana Đinđića, ali će tek prava istraga pokazati kako je to što je ostalo u rukama njegove udovice preko noći preraslo u pravo, veliko, neobjašnjivo bogatstvo 

 

Milovan Brkić

 

Nemačka kancelarka Angela Merkel posetila je, prilikom zvanične posete Beogradu, i udovicu bivšeg premijera Zorana Đinđića.

Sadržina razgovora između gospođa, državne kancelarke Merkel i udovice Đinđić, nije saopštena javnosti. Zvanično, između dve gospođe vođen je razgovor o Fondu za unapređenje talenata koji nosi ime streljanog premijera.

Upućena javnost špekuliše o tome u kom pravcu je vođen razgovor između trenutno najmoćnije žene u Evropi, možda i u svetu, nemačke kancelarke, i verovatno jedne od najbogatijih žena na kontinentu, gospođe Đinđić!

Kada je streljan 12. marta 2003. godine, pokojni premijer je u radnoj knjižici imao samo dve godine i šet meseci radnog staža! Njegova supruga Ružica ima ga još manje. Njeno bogatstvo je još uvek tajna za srpsku javnost, a naročito količina novca u kešu, kojom raspolaže ova vesela i bogata udovica.

Kada je u januaru 2001. godine postao premijer Srbije, Zoran Đinđić je već najtešnje bio povezan sa “surčinskim mafijaškim klanom”. Na to je ukazao i bivši pripadnik SDB Momir Gavrilović, ali je ubrzo posle posete kabinetu tada saveznog predsednika bio likvidiran. Gavrilović je tada rekao da su određeni ljudi sumnjivih biografija iz Surčina uvezli građevinske mašine bez plaćanja carine. Radi se o mašinama za asfaltiranje, koje su na kredit kupljene u Nemačkoj, i bile su angažovane na poslovima u Srbiji (pre svega, na popravci kolovoza na Ibarskoj magistrali i autoputu Beograd-Niš).

Taj posao, koji se finansirao sredstvima od strane pomoći, a realizovan je preko Ministarstva saobraćaja, na čijem čelu je  bila članica DS Marija Vukosavljević Rašeta, Đinđiću i njegovim kompanjonima trebalo je da donese čistu zaradu od oko dve stotine miliona maraka.

Svi ovi poslovi odvijali su se i preko Dragana Markovića, Đinđićevog kuma i vlasnika firme Krmivo-produkt iz Surčina.

 

Požnjeo gde god nije posejao

 

Kada se početkom devedesetih godina vratio iz Nemačke u Srbiju, Zoran Đinđić je imao reputaciju uglednog agenta nemačke obaveštajne službe BND. On  je imao tačno definisane zadatke delovanja, ali agenti, uglavnom, za svoj rad dobijaju mnogo manje novca nego što javnost pretpostavlja.

Po dolasku u Srbiju, njega je godinama finansirao Miodrag Kostić Kole, biznismen iz Novog Sada, vlasnik preduzeća “MK” i direktor Demokratske stranke.

Prema sopstvenom priznanju, Kostić je Demokratskoj stranci svakoga meseca davao pedeset hiljada maraka! Koliko je od tog novca završilo u Đinđićevom džepu?

Kostić je u proleće 2001. bio glavni protagonista afere sa utajom milionskog iznosa poreza, na šta je ukazao Narodni pokret Otpor. Kostić, koji je bio i vlasnik fudbalskog kluba Vojvodina, sredinom oktobra je pretio i Miroslavu Vislavskom, bivšem predsedniku novosadskog fudbalskog prvoligaša, da će ga proterati iz Novog Sada, da će mu polomiti sve kosti, da će ga strpati u zatvor i ubiti! “Demokratski”, nema šta.

Zoran Đinđić je postao vlasnik stana od 150 kvadrata na Studentskom trgu broj 8 u Beogradu. Taj stan je, prema svedočenju bivšeg visokog funkcionera Demokratske stranke, kupio za 150 hiljada dolara, novcem koji je prisvojio od američke pomoći za  Demokratsku stranku 1990. godine. Đindić je došao i u posed vile na Senjaku, u Driničkoj broj 1, i u Novim Banovcima, ulica Beogradska 50.

Treba se podsetiti da je Đinđićeva vila na Senjaku izgrađena za samo dva meseca, da je odlikuje holivudski glamur i da u potpunosti baca u zasenak eksterijer elitnog beogradskog naselja. Samo ograda oko kuće na Senjaku, izrađena od najboljeg švedskog čelika, visine oko tri metra, sa brojnim ukrasima, koštala je nekoliko stotina hiljada maraka.

Troškove podizanja platila je Vlada Srbije. U to vreme Đinđić je i sam prizna(va)o da poseduje akcije u firmi Koka-kola, a prema pouzdanom izvoru iz Vlade Srbije iz tog perioda, vlasnik je i jednog preduzeća u mađarskom gradu Kečkemetu.

Nemački dnevni list Junge Welt objavio je 2002. godine da je čovek koji je korumpirao bivšeg vojnog ministra Rudolfa Šarpinga (kancelar Šreder zbog ovog skandala izbacio ga je iz vlade!) takođe “sponzorisao” i premijera Srbije Zorana Đinđića.

Poslednjeg dana decembra 2000. godine, tada kandidat za premijera Zoran Đinđić dočekao je na surčinskom aerodromu Nikola Tesla srpskog biznismena iz Švajcarske Stanka Subotića Caneta. Kola u kojima se nalazio gospodin Đinđić prišla su Canetovom avionu na  samoj pisti. Canetu je dobrodošlicu poželeo gospodin Đinđić, preuzimajući poveću kesu sa novcem, u kojoj je bilo 50 miliona nemačkih maraka! U kešu!

 Sa dozvolom svojih poslodavaca i švajcarskih vlasti, gospodin Subotić je doneo novac budućem premijeru da osigura tržište za kompaniju Britiš ameriken tabako (BAT) i tako dobije tržište i za sebe.

 

Nije lako s parama

 

Očigledno je da je pokojni Đinđić umeo da sakrije trag ogromnim količinama novca u kešu. U tome je imao pomoć i nemačkih obaveštajaca, ali je istovremeno bio u velikom strahu od američkog ambasadora Vilijema Montgomerija, koji ga je, zvanično, podržavao u vođenju politike, ali je Zoran bio uveren da mu baš ambasador Montgomeri pakuje duvansku aferu preko zagrebačkog lista Nacional.

Velike količine novca u kešu premijer Đinđić je, u prvoj godini svoje vlasti, iznosio i diplomatskom poštom, a gospodin Subotić je, kao čovek od iskustva, umeo da mu otvori firme u inostranstvu.

Kada je premijer optužen da je u inostranstvo putovao Subotićevim avionom, mnogi su znali da je, ustvari, vlasnik tog aviona – Zoran Đinđić!

Dok nije streljan, Zoran Đinđić je umeo da napravi novac. Jednostavno, zvao je na razgovor biznismene, počev od Bogoljuba Karića, pa redom, zahtevajući da mu na račune u inostranstvu prebace novac.

Račune je otvarao u bankama na egzotičnim ostrvima, kojima se teže ulazilo u trag. Deo novca Điniđić je ulagao i u kompanije u Nemačkoj.

Kada je premijer streljan, a nakon okončanja vanrednog stanja, počelo se raspravljati i o njegovoj zaostavštini. Vila u kojoj je do streljanja živeo premijer, odlukom Koštuničine vlade poklonjena je njegovoj udovici Ružici i njenoj deci, radi njihove bezbednosti.

Prvi opštinski sud u Beogradu, u ostavinskom postupku, budući da premijer nije ostavio testament, kao jedine naslednike njegove imovine oglasio je Ružicu Đinđić i njeno dvoje dece. Rešenje o ostavini, koje je potpisao tadašnji predsednik ovog suda, a danas pomoćnik ministra pravde Vojkan Simić, načelno je i njime se utvrđuje pravo na nasleđe celokupne imovine. Posebnim, dopunskim rešenjima, kucanim u samo jednom primerku, sud je gospođu Ružicu oglašavao naslednikom imovine, računa u bankama, aviona i akcija koje je imao pokojni Zoran. Na ovaj način, isto kao i u slučaju pokojnog gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića, javnost je izigrana i nije imala uvid u to šta ostaje iza pokojnika.

 

Crnilo na vidiku

 

Imovinu streljanog premijera upućena javnost procenila je na preko milijardu maraka! Pokojni Đinđić je, tvrde izvori Tabloida, velike svote novca držao i na računima svojih prijatelja. Neki su to prećutali, pa je udovica morala da ih podseća. Prvi koji se javio bio je Stanko Cane Subotić, obaveštavajući udovicu o Zoranovom stanju računa u njegovom vlasništvu.

Nedavno se gospodin Subotić oglasio saopštenjem na konferenciji za štampu, tvrdeći da je udovici Zorana Đinđića predao više od milion evra, koji su bili na nekom inostranom računu, te da mu je bilo potrebno vremena da ih podigne i u kešu preda Ružici. To je razbesnelo Borisa Tadića, koji je Canetu, preko Dragana Šutanovca, poručio da je ”ljut na njega zbog lošeg držanja”.

Bogata udovica Zorana Đinđića, koja je u mladosti bila saradnica Službe državne bezbedosti i služila za podvođenje značajnim ličnostima (zvali su je Ruška-puška), počela je da se bogati još više. Čovek koji oponaša njenog muža, Dušan Petrović, omogućio je Ružici da postane suvlasnik Viktorija grupe, koja ima monopole na poljoprivredne proizvode i na sve dotacije Vlade po tom osnovu. Srpski malinari dobili su batine od žandarmerije, jer Ružica ima monopol na izvoz malina i želi da plaća nisku otkupnu cenu malinarima.

Da li je gospođa Angela Merkel, možda, ovoj pohlepnoj i bestidnoj ženi nudila azil u Nemačkoj, ili neko važno mesto u budućoj Vladi Srbije? Ako je tako, onda se Srbiji crno piše.

 

 

 

 

 

 

Ekipa snova

 

Među imenima onih koji su zadržali Đinđićev novac su, tvrde upućeni, i Čedomir Jovanović, Vladimir Beba Popović i Zoran Janjušević. Ova trojica su, osnovano se sumnja, i učestvovala u Đinđićevom streljanju. Na dan premijerovog streljanja, Čedin tast Mijat Savić bio je ispitivan pred istražnom sudijom Drugog opštinskog suda u Beogradu, povodom zahteva tužilaštva

Gospodin Savić je zamolio sudiju da mu odobri da ne isključuje mobilni telefon, jer očekuje jednu veoma važnu vest. Sudija je dozvolila Saviću da ne isključuje telefon, a kada je telefon zazvonio, Zoran Janjušević je obavestio Savića da je – “onaj gotov“! Čedomir Jovanović se istog dana vratio sa skijanja, a Vladimir Popović, koga je Zoran oterao iz svog okruženja zbog potvrđene vesti da Beba održava seksualne odnose sa Ružicom, dobio je svojih pet minuta. Engleska obaveštajna služba organizovala je Đinđićevo ubistvo, u kojem Ružicina uloga još nije rasvetljena.

 

http://www.magazin-tabloid.com/casopis/index.php?id=06&br=242&cl=06

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Друштво

Шест хиљада метара војне

историје

Архивска грађа може бити доступна 30 година од њеног настанка само ако то дозволи творац или правни следбеник документа или – по одобрењу министра одбране

Војни архив отворен је за све држављане Србије, док је странцима приступ дозвољен по посебној процедури (Фото Д. Јевремовић)

Када би се поређала у праву линију грађа која се чува у Војном архиву у Београду њена дужина износила би чак шест километара. Или, да будемо прецизнији, 6.080 дужних метара у које су смештене победе и порази, примирја и планови битака, наредбе, преписке, депеше, фотографије, позиви на општу мобилизацију, мемоари. У том обиљу, од докумената о свакодневном животу војске, до оних који припадају великим историјским догађајима,као што је немачка објава о стрељању грађана у Крагујевцу, тешко је издвојити најинтересантније. Сва документа су важна и пишу део историје овог народа, каже директор Војног архива, пуковник Драган Милошевић. Ипак, илустрације ради, издваја неколико.

– Сачуван је предлог поручника Јована Драгашевића министру војном о сакупљању архивске грађе од 6. јуна 1865. године, Указ о образовању Нишавске војске од 20. новембра 1885. године. Велику вредност имају документа која се односе на период балканских ратова: Извештај о закључењу примирја с Турском од 23. новембра 1912. године, Наредба врховног команданта о закључењу мира у Букурешту од 29. јула 1913. године. Такође, вредна је пажње архивска документација Главног генералштаба Краљевине Србије, протоколи поверљивих седница Главног генералштаба од 1904. до 1914. године – набраја пуковник Милошевић.

Војни архив прикупља архивску грађу насталу од 1847. године, али најстарији документ који се овде чува спада у још даљу историју. То је карта из 1716. године на којој је представљена граница између аустријског царства и Србије. У фондовима из периода Другог светског рата, на пример,заступљене су готово све стране: ту су документа везана за народноослободилачку војску Југославије, фондови Југословенске војске у отаџбини, емигрантске владе Краљевине Југославије, владе Милана Недића, немачке  и италијанске окупаторске војске, фонд Независне државе Хрватске.

–Архивска грађа постаје доступна јавности 50 година од дана њеног настанка. Може бити доступна и након 30 година од њеног настанка, али само уколико то творац или правни следбеник документа дозволи или по одобрењу министра одбране. Држављани Србије и истраживачи из иностранства имају неограничени приступ архивској грађи која је отворена за јавност, сређена и за коју су израђена информативна средства–објашњава пуковник Милошевић.

Грађани који су испитивали порекло породице долазили су тако у Војни архив где се чува око 52.000 персоналних досијеа официра Војске Краљевине Југославије, сваки с фотографијом, подацима о току службе, наградама, па и болестима, које је неки вредни кадровик исписао краснописом. Обраћале су им се и државне комисије: архив је достављао тражена документа комисији за сарадњу с Хашким трибуналом, радио је ту и тим стручњака који истражују детаље везане за смрт Драже Михаиловића, а приликом наше посете у читаоници архива затекли смо истраживаче који проучавају тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године.

–Због процеса рехабилитације, имамо много захтева од наших судова за документацијом која се односи на војна суђења. Такође, недавно су нас посетиле две стране делегације, немачке судије и делегација из Меморијалног центра Јад Вашем. Немачки истраживачи заинтересовани су са грађу која се тиче суђења нацистима. Ми имамо списак од око 5.000 имена оних којима је суђено, али делегацију нарочито занимају изјаве које су давали на суду и имена сарадника које су помињали. Делегација из Јад Вашема била је веома задовољна обимом документације која се тиче страдања Јевреја–каже пуковник Милошевић.

Крајем 2006. године започела је дигитализација архивске грађе. У сарадњи са Институтом „Џеферсон”, на челу с Биљаном и Ароном Преснелом, уз донацију владе Краљевине Норвешке, Фондације браће Рокфелер и Фондације „Најт” набављена је вредна опрема за дигитализацију и урађен специјалан софтвер прилагођен Војном архиву. Скенирано је више од 3.600.000 докумената, што је око 10 одсто укупне грађе, а међу њима и најстарији документи до почетка Првог светског рата.

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sest-hiljada-metara-vojne-istorije.sr.html

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Зашто Србија оснива албански факултет у Бујановцу?

Бранко Жујовић 27.07.2011, 15:09

Извор Гласа Русије каже да је оснивање албанског универзитета у области Прешева и Бујановца тихи услов Европске Уније Србији, неопходан за наставак њеног европског пута

Српско Министарство просвете ових дана ужурбано припрема оснивање економског факултета у Бујановцу. У почетку, биће то истурено одељење Економског факултета из Суботице, чији ће предавачи од октобра ове године, заједно са албанским професорима из Тетова у Македонији, почети да држе наставу у Бујановцу.

За ову намену, влада Србије издвојила је 20 милиона динара. Овим износом, који се већ налази у буџетској резерви, Министарство просвете Србије финансираће наставу за младе Албанце у октобру, новембру и децембру ове године, а очекује се да ће за академску 2012. годину бити издвојен вишеструко већи износ.

Занимљиво је да су економски факултети у Нишу и Крагујевцу одбили да учествују у овом пројекту, а да су албански партнери наводно одбили да разговарају о сарадњи са сличним факултетима у Београду и Косовској Митровици, где је исељен Економски факултет Универзитета у Приштини.

Овог лета, у Суботици су обављени завршни разговори и договорена је необична сарадња. Разговорима су, поред људи из Деканата Економског факултета у Суботици, присуствовали Галип Бећири, председни Националног савета Албанаца и Шаип Камбери, председник Општине Бујановац, заједно са још једним албанским званичником и двојицом представника ОЕБС-а, од којих је један из Холандије, а други из САД.

Према поузданим информацијама, албански партнери тражили су да албански студенти имају загарантован број места на будућем истуреном одељењу суботичког Економског факултета и противили су се расписивању било каквог конкурса за упис који би у равноправан положај довео све младе људе који, поред Албанаца, можда желеле да упишу студије.

У овај подухват укључено је и Координационо тело српске владе за подручје Прешева и Бујановца. У Бујановцу се увелико припрема зграда Дома културе за наставу која би требало да почне 1. октобра.

Поставља се питање због чега српска влада има амбицију да помогне оснивање додатних, управо албанских високошколских установа чак и на подручју централне Србије? Зашто је оснивање, у суштини једнонационалних албанских високих школа, циљ српске владе? И зашто албански пример сутра не би затражиле остале националне заједнице у Србији, када је сличан пројекат одавно окончан на подручју Рашко-полимске области у Новом Пазару?

Већина аналитичара у Србији сматра да је својевремено препуштање Универзитета у Приштини само једној националној заједници било половина посла, неопходног за истицање захтева за независношћу. Не треба заборавити да је и на северу Србије једно време био актуелан захтев за оснивање универзитета у Суботици, од чега се у једном тренутку одустало.

Извор Гласа Русије каже да је оснивање албанског универзитета у области Прешева и Бујановца тихи услов Европске Уније, неопходан за наставак њеног европског пута. Овоме у прилог, говори и чињеница да су фебруара 2010. године исти албански званичници управо о питањима оснивања албанских факултета већ разговарали са Клеменсом Којом, амбасадором Аустрије у Београду.

Априла 2010. године саопштено је да ће турска Агенција за међународни развој (ТИКА) учествовати у изградњи истуреног одељења Основне школе “Мухарем Кадриу” у Великом Трнову. Тада је речено и да Турска у пројекат албанског образовања улаже 1,3 милиона евра и да ће Бујановац успоставити партнерску сарадњу са турским градом Бурсом.

Према писању албанских медија, аустријски амбасадор изразио је подршку своје земље овим пројектима, рекавши да ће отварање албанских факултета и питање високог образовања на албанском језику у централној Србији наићи на подршку Европске Уније.

Србија одлично зна куда њену политичку позицију вуче национална гетоизација у области образовања и културе. Српска политика као да не жели да разлучи право на образовање на језицима националних мањина, од образовне, културне па на крају политичке сегрегације. Право на образовање не сме постати право на национално конзервирање делова Србије, згодних да се у погодан час баце у евроатлантску политичку ватру сагоревања државног простора.

Поставља се и питање због чега овакву политику спроводе управо људи из Социјалистичке партије Србије, који воде и Министарство просвете и суботички Економски факултет? Одговор на ово питање је тешко дати, с обзиром да се свака иницијатива из Европске Уније у Србији Бориса Тадића и Ивице Дачића прихвата безрезервно и поданички.

Управо у време када су окончани разговори званичника Економског факултета из Суботице, Министарства просвете Србије, албанских лидера из Бујановца и ОЕБС-а, у новинама је објављена непримећена вест: Америчка агенција за међународни развој (УСАИД) у Нови Пазар, Сјеницу и Тутин улаже 22 милиона долара.

У оваквим приликама, увек се сетим потомака митског грчког краља Данаја и Хомера, који је све Грке под Тројом назвао Данајцима. Ко је данас под Тројом, можете лако да погодите сами. Жарко Обрадовић није. Он се само радује шарено упакованим захтевима Европске Уније.

http://serbian.ruvr.ru/2011/07/27/53803583.html

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

“Фоке” које су ликвидирале Бин Ладена мистериозно убијене

 

Све је као и у америчким филмовима, а и филмови се праве на основу неких догађаја или бар pretpostavke да су се ти догађаји тако и одиграли. Лоша ратна срећа, └теорија завере⌠ или операција └мртва уста не говоре⌠ сасвим је све једно, али “Фоке” које су ликвидирале Бин Ладена су убијене.

Када мултинационалне компаније, банкари и владари из сенке започињу и воде ратове у којима је држава само извођач прљавих радова онда се Свет суморно приближио опасној провалији. Председник више није вођа или отац нације, већ извођач прљавих послова за рачун оних богатих кругова који су га и довели на власт √ финансирајући његову кампању. У таквом Свету похлепе и отимачине Фоке су само ситна колатерална штета коју ће медијски магови брзо прекрити лажима и новим вестима о Гадафију као диктатору и терористи. Много је важније наставити бомбардовање Либије, да би им мултинационалне компаније отеле нафту, као што је разорен Ирак да би им се отела нафта, и Авганистана да би се отворили коридори за нафтоводе из каспијског региона. Дозвољене су све врсте и облици државног силеџиства попут бомбардовања Србије и отимања Космета, да би тамо неки Сорош мога да експлоатише угаљ и прави струју. У таквом свету силеџиства само наш Тадић дипломатским путем решава питање своје територије и трчи у загрљај силеџијама, у нади да ће се довољно савити да га они најзад прихвате. Или је и он само један од председника кога су поставили да би распарчао земљу и уништио све што његовим менторима овде смета?

Да ли се само прави луд или покушава да нас прави лудима? Ако они тако олако жртвују своје елитне борце како ли ће лако нас потурити као жртву, негде у светском беспућу. Тадић Србију гура у НАТО као да је слеп пред свим овим и оваквим мистичним страдањима, оних коју су мисли да бране своју земљу и боре се противу тероризма. Нису схватали да су управо они ти државни терористи који тероришу Свет и убијају углавном недужне. А нису схватили ни оно најважније да када обаве те прљаве послове за неке интересне кругове, биће и сами положени на жртвени олтар. Нису разумели да се игра сејања смрти се углавном смрћу и завршава!

Али да ми овим нашим коментаром не потискујемо главни текст Vesti √ online јер има ту још сијасет ако. Као што је и једноставна чињеница изнета на крају текста која каже да је хеликоптер “чинук” оборен када су намеравали да искоче што значи да није био на великој висини. Па како баш нико није остао жив тек да каже шта се стварно догодило и у коју авганистанску замку су их председник и сви његови људи послали.

“Фоке” које су ликвидирале Бин Ладена мистериозно убијене

Припадници “фока”, јединице која је ликвидирала Осаму бин Ладена у Пакистану су мртви. Талибани су, наводно, одговорни за смрт 17 припадника ове елитне јединице, али у америчкој јавности се све чешће појављује теорија да је америчке војнике ликвидирао Пентагон како се никада не би сазнала истина о операцији у Аботабаду.

Боингов хеликоптеру “Чинук” (Boeing CH√47 Chinook) може да понесе 33 – 55 војника, у зависности од опреме или 12,7 тона терета и има три члана посаде.

Теоретичарима завере прошлонедељна погибија 31 Нато војника дошла је као летњи кец на једанаест: све су гласније гласине да у Авганистану нису била чиста посла, и да је 17 припадника “фока”, који су били у хеликоптеру “чинук”, страдало јер су били виновници потере и убиства најтраженијег светског терористе Осаме бин Ладена.

Овакве оцене ових дана износе поједини амерички медији, али и ветерани ирачког и других ратова, који тврде да су “фоке” сурово убијене да би се спречило да права истина о убиству Осаме изађе на видело.

Званична прича гласи овако: 17 припадника чувеног тима “шест” “морнаричких фока”, пет чланова специјалних морнаричких јединица, пет “обичних” војника, три ваздухопловца, један преводилац и осам авганистанских држављана погинуло је када су Талибани оборили “чинук” који је кренуо на задатак. Велики хеликоптер је оборен, а страдали су сви који су били у њему. Одмазда је уследила одмах, па је већ следећа јединица елиминисала Талибане.

Медији су објавили и потресне исповести породица погинулих, а приче су сличне као јаје јајету: сви ови момци (ниједан није старији од 35 година) били су велике патриоте и сви су се пријавили за службу после терористичких напада 11. септембра да би одбранили своју домовину. Један од њих био је тешко рањен у Ираку, па му је војска понудила отпуст, уз све похвале и медаље. Он је, ипак, одбио, сматрајући да његов посао није завршен.

“Фоке” које се нису вратиле из мисије

Војска је била изричита: нико од погинулих није био члан тима који је убио Осаму бин Ладена, мада су признали да су неки од њих заиста учествовали у мисији у Аботабаду, али искључиво у њеној припреми и планирању. То, ипак, није затворило уста онима који сматрају да ова верзија има много, чак и превише рупа.

Сајт “Veteran’s report“, који се углавном бави “објашњавањем” онога што се дешава у Авганистану и Ираку, објавио је да је заправо реч у ућуткивању “фока”, јер би неко од њих могао да проговори о ономе што се стварно десило у операцији у Аботабаду у Пакистану. Или још горе, о ономе што се – није десило.

“Осама је убијен 2001, а операција коју је наводно одобрио председник у ствари је била само фарса”, наводи власник овог сајта, који се представља као “бивши члан фока”. “Не желим да ико помисли да сам анти-Американац, напротив. Сви ти људи који су погинули били су сјајни момци, и јако ми је жао што више нису са нама. Дужност сваког Американца је да истражи и објави сва сазнања о овом догађају, како нам се никада више не би десило ништа слично”.

Неки други сајтови, опет, тврде да је хеликоптер заиста оборен ракетом испаљеном са земље, али да то нису учинили Талибани, већ Пентагон. Они сматрају и да је једноставно немогуће да један такав хеликоптер буде оборен на тако глуп начин, али да је управо овај метод омиљен за обрачунавање са онима који, једноставно, превише знају.

Енглеска теорија

Према овом сценарију, неко од “фока” би једном проговорио и признао шта се стварно догађало у Аботабаду. Шта год да би испливало, и шта год да је истина – која се, вероватно, никада неће сазнати – једно је сигурно: мртва уста не говоре. И то је управо “гориво” које користе теоретичари завера ових дана.

У Енглеској је, тако, покренуто питање о изненадној смрти новинара Шона Хоура, који је први проговорио о скандалу “Мардокгејт” – прислушкивању телефона од стране новинара и уредника таблоида “Њуз ов д ворлд”. Хоур је пронађен мртав у својој кући, али је полиција у штуром саопштењу казала само да његову смрт “не сматра сумњивом”.

А Енглези већ деценију и кусур имају своју тему за поподневни чај – врло сумњиву смрт омиљене принцезе Дајане… 

Авганистан: Талибани ракетом срушили летелицу

НАТО је саопштио да се на истоку Авганистана срушио један хеликоптер, а Талибани су саопштили да су одговорни за пад те летелице.

 

У саопштењу Међународних снага у Авганистану (ИСАФ) наводи се да је у току истрага о паду хеликоптера. У саопштењу се додаје да је на снаге, које су дошле да спасу посаду и путнике хеликоптера, отворена ватра али да су сви безбедно евакуисани.

 

Сафијула Васифула Васифај, локални званичник из провинције Кунар, рекао је да се хеликоптер срушио у понедељак рано јутро у удаљеној планинској области Чапа Дара. Према његовим речима, хеликоптер се срушио пошто је погођен ракетом.

 

Портпарол талибана Забијула Муџахид рекао је да су се војници припремали да искоче из хеликоптера ради напада на оружану групу када је летелица оборена

 

  

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Писмо Његовој Светости Патријарху Српском Иринеју

Otvoreno_Pismo_Patrijarhu_Srpskom_Irineju[2]

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

„ЗЛАТНИ ВИТЕЗ“  ЉИЉАНИ ХАБЈАНОВИЋ ЂУРОВИЋ

      У Русији, у граду Тули, у оквиру Фестивала „Златни витез“, одржан је петодневни Други словенски литерарни форум, са подршком председника Руске федерације, председника Скупштине Руске федерације, министра за културу, и под покровитељством Патријарха московског и целе Русије Кирила. За мото Фестивала одабране су речи светог Сергеја Рдоњешког: “Спасавајмо се љубављу и заједништвом.” 

   Било је присутно осамдесет пет писаца из осам словенских земаља и сви они су били номиновани за награду „ЗЛАТНИ ВИТЕЗ“,  „за уздизање душе човека, за православне хришћанске идеале“, у категоријама романа, поезије и публицистике. Највише номинованих, четрдесет, било је међу писцима романа. Одлуком жирија, коме је председавао значајан руски писац Владимир Крупин, ово велико и угледно признање припало је Љиљани Хабјановић Ђуровић.

 Завршна свечаност одвијала се у згради Филхармоније.

 Награду је уручио Николај Петрович Бурљајев, велики руски уметник, председник Словенског литерарног форума „Златни витез“, иначе одани пријатељ српског народа и добитник Ордена Светог Саве.

 Рад Љиљане Хабјановић Ђуровић представљен је у Градској библиотеци у Тули пред бројном публиком. У библиотеци је приређена и изложба десет романа ауторке на српском језику, затим двадесет превода њених књига на дванаест европских језика, као и изложба књига руских аутора објављених у Издавачкој кући „Глобосино Александрија“, чији је власник Љиљана Хабјановић Ђуровић.

У библиотеци у Тули, на одељењу књига на страним (неруским) језицима, на полици за српски језик читаоцима су доступне књиге Ива Андрића, Бранислава Нушића, Добрице Ћосића и Љиљане Хабјановић Ђуровић. 

Љиљана Хабјановић Ђуровић била је и гост Православне гимназије, а примио је и оснивач и директор Гимназије отац Лав Махно, један од тројице свештеника Руске православне цркве који су одликовани правом да носе три крста.

Током боравка у Тули и Москви Љиљана Хабјановић Ђуровић имала је и неколико сусрета са читаоцима својих књига.

„ЗЛАТНИ ВИТЕЗ“ је друго признање које је Љиљана Хабјановић Ђуровић добила у Русији. Новембра 2010. године роман „ИГРА АНЂЕЛА“ награђен је као најбоља књига страног аутора објављена у Русији у 2010. го-дини са образложењем жирија: „Ми бисмо желели да се и код нас појави књига о значајним догађајима из историје наше земље, слична овој по дубини хришћанске мисли, снажне молитве и чежње за Господом, испуњена љубављу према Небеском Оцу и према земаљској отаџбини.“

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ 

01. 03. 2011. 15:23h | Beta

Gadafi muštrao Pacolijevu

delegaciju

Libijski lider Momaer Gadafi bio je prilično neprijatan tokom prošlogodišnjeg susreta sa delegacijom samoproglašene republike Kosovo koju je je tokom posete Libiji predvodio novoizabrani predsednik Bedžet Pacoli.

Naime, kako piše list “Ekonomist“, Pacoli je 2010. godine poveo veliku grupu ljudi sa Kosmeta u nastojanju da ubedi Gadafija da napusti prosrpski stav i prizna jednostrano proglašenu nezavisnost južne srpske pokrajine.

“U jednom trenutku je cela grupa odletela usred pustinje da se sretne s libijskim vođom. Po dolasku im je Gadafi naredio da igraju i pevaju, a kada su iscrpli repertoar, njegov pomoćnik im je prigovorio”, piše list.

“Na kraju im je dobri pukovnik rekao da mogu prestati, pre nego što ih je pustio s rečima koje se svode na to da on nikada neće priznati Kosmet sve dok su njihovi lideri američke marionete. Time su poniženi Kosovari otišli kući”, navodi „Ekonomist“.

List podseća da zemlje bivše Jugoslavije imaju dugodišnje odnose sa Libijom i njenim liderom Moamerom Gadafijem što su prethodnih godina pokušali da iskoriste za proširenje svojih poslovnih aktivnosti.

“Zemlje bivše Jugoslavije imaju duge, čak i prisne odnose s Gadafijem. On je na vlasti toliko dugo da je među slikama objavljenim u štampi i njegova slika s Titom koji je umro 1980″, navodi se u tekstu na internet stranici „Ekonomista“ uz koji je objavljena i slika Gadafija i Josipa Broza iz 1973.

U tekstu “Gadafijevi jugoslovenski prijatelji” piše da se od širenja protesta u Libiji balkanska štampa i korisnici Fejsbuka zabavljaju pronalaženjem slika Moamera Gadafija s bivšim ili aktuelnim liderima država iz regiona – Stjepanom Mesićem, Harisom Silajdžićem, Borisom Tadićem i Bedžetom Pacolijem.

“U godinama rata u Jugoslaviji, Gadafi je bio nepokolebljivo odan tadašnjem srpskom lideru Slobodanu Miloševiću. On je čak bio uz pravoslavne Srbe protiv bosanskih i kosmetskih muslimana”, piše list.

List navodi da su odnosi Srbije i Libije ostali snažni, “zapravo, toliko snažni da je srpski ministar odbrane Dragan Šutanovac bio primoran da kao ‘totalnu glupost’ opiše navode da su srpski vojni avioni bombardovali demonstrante koji su protestovali protiv Gadafija”.

Između Libije i zemalja bivše Jugoslavija postoje i snažne poslovne veza. Zemlje iz regiona su u proteklih nekoliko godina pokušavale da prošire poslovne aktivnosti u Libiji i drugim severnoafirčkim zemljama koristeći veze iz Pokreta nesvrstanih.

Srbija je zainteresovana za prodaju oružja i izgradnju vojnih fabrika i bolnica, Bosanci su u građevinarstvu preko velikih kompanija „Energoinvest“ i „Hidrogradnja“, dok je u oktobru zabeleženo da u Libiji radi devet hrvatskih preduzeća s oko 500 radnika.

Šta god da se desi s Libijom, hrvatske turističke agencije će trljati ruke, navodi list, pošto će desetine hiljada turista izabrati bezbedan odmor na hrvatskim plažama umesto Egipta i Tunisa.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/120566/Gadafi-mustrao-Pacolijevu-delegaciju

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

Godišnja konferencija NATO-a

u Beogradu!

Objavljeno 11. Februar 2011. od trecikanal

 

izvor: dw-world.de 

Odluka da se jedan od najvećih skupova Sjevernoatalntske Alijanse, godišnja konferencija NATO-a, održi sredinom juna ove godine u Beogradu, bitan je za stabilnost cijelog zapadnog Balkana.

Prema prvim informacijama od 13. do 15. juna Beograd će biti domaćin redovne godišnje konferencije NATO-a i partnerskih zemalja. Pored 28 delagacija zemalja NATO članica, sastanku će prisustvovati 22 delegacije zemalja članica Partnerstva za mir, kao i predstavnici država Mediteranskog dijaloga i Istambulske inicijative. Prema najavama domaćina, ovaj najveći godišnji skup NATO-a, biće velika prilika za promociju Srbije, kako u političkom tako i u organizacionom, vojnom pa i turističkom smislu. Održavanje ove konferencije u Beogradu, 12 godina poslije NATO intervencije u Srbiji, ima i posebno značenje za odnose Srbije i NATO-a, smatra Majkl Emerson, analitičar u Centru za evropske političke studije u Briselu: „Ova odluka očigledno ima za cilj i da se podigne kvalitet i nivo povjerenja u odnosima Srbije i NATO-a. Očekivao bih da ovaj događaj, ako protekne dobro, bude od koristi približavanju NATO i Srbije.”

Zapadni Balkan na putu u NATO Savez

U najavama ovogodišnje konferencije NATO-a i partnerskih zemalja stoji da će ona biti posvećena razgovorima o novom strateškom konceptu NATO-a  kao i odnosima sa partnerskim državama. Kada je riječ o strateškom pristupu Sjevernoatlantske alijanse regionu zapadnog Balkana, evropski analitičari smatraju da je tu pristup isti kao i kada su u pitanju evrointegracije tih zemalja. “Balkan ostaje važan region kako za EU tako i za NATO u cilju daljeg konsolidovanja stabilnosti”, smatra Sven Biskup, analitičar brisleskog Kraljevskog instituta za međunarodne odnose: “Očigledno je da bi budućnost svih balkanskih zemalja trebalo da bude članstvo i u EU i NATO. Nekim zemljama će biti potrebno više vremena nego drugim, ali mislim da je put koji stoji pred njima isti za sve.” Od zemalja nekadašnje Jugoslavije, Slovenija i Hrvatska su već članice NATO-a, Makedonija, Crna Gora i uslovno BiH su primljene u Akcioni plan za članstvo, dok je Srbija u programu Partnerstva za mir, bez formalnih aspiracija na članstvo.

NATO želi funkcionalnu BiH

I dok u Centru za evropske političke studije u Briselu kažu da bi uslov za eventualno pristupanje Srbije NATO prevshodno bilo rješenje pitanja Kosova, kada je reč o BiH, problemi atlantskih integracija ove zemlje identični su probemima koje ona ima na svom putu evrointegracija. Majkl Emerson za Dojče vele kaže: “Zajednice i entiteti u BiH moraju da se dogovore kako da načine funkcionalnu državu od BiH. Među entitetima postoje ozbiljne tenzije, ustavni problemi su i dalje nerješeni. Domaći političari bi morali da prihvate ono što je potrebno za temeljno funkcionisanje države.”

Kada su ministri spoljnih poslova zemalja članica NATO prošle godine pozvali BIH da se uslovno priključi MAP-u, u Briselu je to prokomentarisano kao još jedna korak koji može podstaći reformske procese u BiH. Majkl Emerson iz Centra za evropske političke studije zaključuje pak da je NATO svakako zaintersovan za BiH , ali da nije politički pregovarač i da zemlja mora sama da riješi svoje zadatke.

Filed under: javniservis.me, Politika

 

http://javniservis.me/2011/02/11/godisnja-konferencija-nato-a-u-beogradu/

 

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Каква је била судбина северних Срба  

субота, 15 јануар 2011 00:59 Владислав ГУЉЕВИЧ (Украјина), Новистандард

 

Савремена Лужичка Србија је део некада моћне словенске државе, која се на западу граничила са немачким државама а на истоку са Пољацима и Чесима Сви знају да на Балкану постоји српски народ, али не знају сви да су балкански Срби заправо јужни Срби и да постоје још и северни – Лужички Срби. Немци их зову вендима или сорабима, али не зна баш сваки Немац да су многе немачке градове, поред осталог и престоницу Немачке Берлин, основали Словени – Лужички Срби. Лајпциг, Цвикау, Алтанбург, Дрезден некада су се звали другачије – Липск, Цвиков, Старград, Дрезна. Асонанца са руским језиком не треба да чуди, пошто низ истраживача сматра да Лужички Срби не само да су своје пресељенике дали Балкану, где се данас налази савремена Јужна Србија већ и истоку – земљама будуће Кијевске Русије. С.Д. Прјамчук, руски истраживач историје и културе Лужичких Срба, Срболужичнин, представник „Друштва пријатељства Руса са Лужичанима – Лужичким Србима у Полабској Немачкој”, примећује да су „са јужних обала Балтичког мора на исток кренула два таласа Словена: Кривичи, који су основали Смоленск, Полоцк, Витебск, Псков и Словени који су створили Новогород и населили се у Горњем Поволожју. Радимичи и Вјатичи „дошли су од Љаха”.

Лужичани су реликтни словенски етнос, који живи на територији савремене Немачке (у земљама Бранденбург и Саксонија). Савремена Лужичка Србија је одрезак некада моћне словенске државе, која се на западу граничила са немачким државама, а на истоку – са Пољацима и Чесима, укључујући и добар део савремене Пољске. „Дошли од Љаха” заправо је значило да су се лужички пресељеници покренули у страну Русије преко Пољске. Успут су многи од њих, нарочито лужички католици, остајали на пољској територији мењајући национални идентитет и претварајући се у Пољаке, али је одређени део наставио да себе сматра Срболужичанима понављајући у неку руку судбину својих рођака – Кашуба, омањег словенског етноса на северу Пољске, у Кашубији. Кашуби су пружали отпор пољском утицају и дуго времена нису желeли да мењају своју националну припадност. Међутим, данас су Кашуби, који су у давна времена упорно ратовали против Пољака, практично и сами постали Пољаци, јер је етничка дистанца између Кашуба и Пољака изузетно мала. Али то није сметало Пољацима да протерају многе Кашубе заједно са немачким насељеницима ван граница Пољске после Другог светског рата. Од данас познатих припадника Кашуба могли бисмо навести пољског премијера Доналда Туска.

ТИХА АСИМИЛАЦИЈА  

Данас Лужичана има свега око 60 хиљада, али сви од тих 60 хиљада Срболужичана не говори срболужички језик. Многовековно суседство са германским и скандинавским народима – од Немаца до Данаца – доприносило је асмилационим процесима, услед којих преци некада борбеног племена Лужичана, који су се са оружјем у рукама борили за своју назависност против данских и немачких витезова, полагано препуштају своје позиције у тихој и неприметној „хуманитарној борби”. Степен интаграције младих Лужичана у немачко друштво толико је висок да практично сви они од младих година прелазе на немачки језик. Поред тога, Лужичани су још по правилу лутеранци и католици, тојест припадају главним конфесијама Немачке растапајући се у укупној маси верујућих.

Током многих векова Германи су се старали да угуше Лужичке Србе и избришу са лица земље свако сећање на њихово постојање. Забрањивано је да се користи лужички језик чак и у личном комуницирању и да се обележавају лужички празници. Све је већи број Срба Лужице прелазио на немачки језик. Чак и многи носиоци Немачке културе су се односили према Лужичанима са презрењем. У 16. веку Мартин Лутер их је означавао као „најгори од свих народа” и предсказивао да кроз 100 година од њиховог језика неће остати ни трага.

Са доласком нациста на власт живот Лужичких Срба претворио се у пакао. Хитлер их је прогласио србојезичким аријевцима, које треба вратити на колосеке Трећег рајха. Оне који нису желели да стану на те колосеке трпали су у концентрационе логоре. А 1945. године многе Лужичане који су се повлачили под налетима Црвене армије хитлеровци су насилно укључивали у редове фолксштурма. Долазак совјетских војника Лужичани су дочекали са радошћу и изразили жељу да се присаједине Чехословачкој обративши се совјетској влади да пружи гаранције безбедности за будућу Лужичку аутономију. Стаљин није желео да откида комад земље од ДР Немачке, земље пријатељске Совјетском Савезу, па су тако наде Лужичана остале на папиру.

Не можемо рећи да се данас немачка влада не брине о очувању лужичке културе. Превише су патњи нанели западном словенству Германи, и званичне власти труде се да изгладе ту историјску неправду. У Немачкој се неколико института и друштвених организација бави истраживањем историје и културе Лужичких Срба, проучавањем њиховог језика и традиција. У местима у којима компактно живе представници срболужичке националности сви натписи су двојезични – на немачком и срболужичком језику. Срболужичани имају свој радио, своју литературу и медије. Али сви ти напори неће спасити Лужичане од нестанка: средином 20 века њих је било преко 150 хиљада, а данас – највише 60 хиљада!

Шта Лужички Срби имају заједничко са Русијом осим заједничког словенског порекла? Испоставља се да нас обједињује још доста тога. Међу Лужичанима, као и међу Русима, увек су била популарна имена Михаил, Петар, Андреј, Станислав, Павле, Јуриј, Марија. Како пише С.Д.Прјамчук, „у Русији је било познато да постоји лужички народ још крајам 17. века. А 1697. године императору Русије Петру Првом, који је пролазио кроз Полабску Србију за време „Велике амбасаде” у Западну Европу, у Дрездену (Дрезни) лужички филолог Михаил Френцељ (1628-1706) је у име Лужичана поклонио неколико својих књига на лужичком језику”. Он је написао Петру Првом и следеће: „Најсветлијем и најснажнијем Цару, непобедивом императору и великом књазу, милостивом господину, цару Казанском и Астраханском, свемоћном књазу многих земаља и многих милиона поданика, који говоре нашим српским или сарматским језиком, који је својим доласком усрећио Полабску Србију – Саксонију и Дрезден, који су основали Лужичани. Руска земља је велико и пространо царство, тако да велики цар моћно влада од литванских граница и од Каспијског мора до самог Леденог океана и до граница царства татарског. Нама, Лужичанима, такође је познато из историје да ваше царско височанство са свим својим поданицима припада и грчкој православној религији од 989. године. Пошто Руси – Московитјани говоре на нашем српском – словенском језику, ја покорно дарујем најмилостивијем цару вендске или српске свете књиге које сам ја превео и издао у корист српског народа, и покорно молим да их однесете у вашу Русију како би Московитјани из њих сазнали да истинска и апостолско-лутеранска религија цвета у Полабској Србији код Лужичких Срба”.

РУСИ И ЛУЖИЧКИ СРБИ 

Судбина Лужичана увек је интересовала руске дипломате, научнике и књижевнике. Амбасадор Руске империје у Константинопољу Ј.Новиков је одбранио магистарску дисертацију на тему срболужичког језика. Познати слависта из 19. века И. Срезњевски је проучавању лужичких језика посветио више година, а историчар А.И.Тургењев је, путујући по Немачкој, писао родитељима (цитат по С.Д.Прјамчуку): „Руском Словену Лужица и Поморјанија треба да буду интересантнији од Италије: зато што је у Италији живео народ нама апсолутно туђ, а овде у Лужици и Поморјанији све одише словенизмом, ми овде налазимо трагове древних предака наших и у потомцима њиховим, Лужичким Србима, и Кашубима – поморјанима видимо још неке остатке древних словенских манира и обичаја. Купили смо Библију и неке друге вендске лужичке књиге и трудићемо се да сакупимо Библије на свим словенским дијалектима”.

Један од идеолога препорода срболужичког народа Јан Смолар, словенофил и поклоник Русије, 1859. године отишао је у Петербург да би се састао са својим руским истомишљеницима. Затим је боравио у Русији још два пута. Смолар је од стране руске владе одликован орданом Свете Ане другог степена за научне заслуге и изабран је за дописног члана Харквског универзитета. Саборци Ј.Смолара такође су са надом гледали у Руску империју видећи у њој заштитницу словнства.

Године 2006, за време посете Владимира Путина Немачкој, лужичка јавност му се обратила писаменом молбом да посети Лужицу. Нажалост, програм посете одређивао је домаћин (власти Немачке) и Путин није могао да по сопственој иницијативи уноси корекције у програм посете.

На територији Заједнице Независних Држава (ЗНД) данас живи приличан број потомака Лужичана, чији су преци пре много столећa кренули преко Пољске даље на исток – у Литванију, Белорусију, Русију и на Украјину. Велика већина њих већ је до тог врамена сматрала себе Пољацима иако су они у ствари били попољачени Срболужичани. Временом су се ти људи почели идентификовати као Литванци, Белоруси, Руси и Украјинци. Тако се догодило са представницима презимена Мењ, Гуљевич, Смолар, Горчински, Навка. Презиме Гуљавич се данас сматра исконски белоруским а презиме Смолар исконски украјинским, док презиме Горчински важи за исконски пољско.

Аутор химне Лужичких Срба и класик Срболужичке литературе Хандриј Зејлер (1804-1872) написао је изванредан текст „Где је српски родни завичај?”, у коме је поставио питање где је отаџбина Срба – у Пруској, Литванији, Чешкој, Пољској, на Балкану или у Русији (на свим тим терироријама данас живе потомци Лужичана). На крају сам Зејлер даје одговор на своје питање, да се отаџбина Срба простире од обала Лабе (Елбе) и Дунава до Црног мора и Камчатке. Зато се Русија нипошто не би требала окретати од Лужичких Срба, већ напротив, треба да доприноси процвату срболужичке културе, да проучва историју тог народа и његове обичаје. Уз то, многи који воде порекло из Лужичке Србије, ушли су у структуре власти Немачке. На пример, Американци брижљиво и ненаметљиво покушавају да потчине себи русински покрет Закарпатја, који је сада проруски расположен. У САД делује Карпатско-русински научни центар, који одржава тесне везе са професором Универзитета у Торонту (Канада) Полом Магочијем, етничким Русином, који се налази на челу катедре украјинистике, а неки високи политичари и чиновници САД имају русинско порекло, на пример Марк Сингел, гувернер државе Пенсилваније из редова Демократске партије САД или Том Риџ, гувернер Пенсилваније од 1995. до 2001. године из редова републиканаца. Данас су у Чешкој и Пољској створени културни центри који обједињују истраживаче срболужичке историје и традиција јер је познато да је Варшава увек тежила да у Лужичкој Србији има „снажну словенску позадину” на немачкој територији. Нарочито су активно Пољаци сарађивали са Лужичанима за време Другог светског рата. У априлу 2009. године депутат пољског Сејма Анжеј Гурски обратио се МИП Пољске са званичном препоруком да се активније сарађује са Срболужичанима и чешће Берлину поставља питање о очувању њихове културне самобитности.

Русија је највећа словенска држава у свету и она не би смела да окрене леђа малобројном словенском народу у далекој Немачкој, тим пре што у самој Русији живи неколико хиљада потомака Срболужичана. Надајмо се да ће срболужички народ умети да сачува свој језик и своју културу јер, како је говорио немачки философ, поклоник лужичке културе Јохан Гердер, „народи су Божје мисли”.

http://www.in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/4356-luiki-srbi-kakva-je-bila-sudbina-severnih-srba

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Kiliknite da povecate tekst

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Душан Пророковић: Зашто се пише нова стратешка концепција НАТО

 

 

Анализа Центра за стратешке алтернативе, 

 

Београд, новембар 2010.

 

 

 

Душан Пророковић: Запад је веровао да је постао неприкосновени судија у подели држава и друштава на демократске и недемократске, модерне и заостале, прихватљиве и неприхватљиве. При томе су они, којима је била одређена улога недемократских, традиционално заосталих и неприхватљивих или морали да пристају на велике геополитичке уступке према истом том Западу или им је претило политичко понижавање и претње војном интервенцијом.

 

Ако смо од почетка деведесетих до данас живели у „Новом светском поретку“, онда је то поредак који је најкраће трајао у светској историји. Околности су толико измењене за свега 10 година, да су на самиту НАТО у Стразбуру и Келу, у априлу 2009. године, председници држава и влада земаља чланица северноатлантске алијансе морали да реагују и покрену иницијативу за утврђивање нове стратегијске концепције НАТО. Иако је претходни документ-„Стратегијска концепција НАТО“ усвојен на самиту у Вашингтону тек пре 10 година. Завршетком Хладног рата и блоковске поделе света било је потребно пронаћи нову улогу за организацију која је настала управо да би заштитила интересе и поредак у једном од хладноратовских блокова, па се самим тим и отворило питање промене стратешких одредница за функционисање НАТО дефинисаних далеке 1949. Кључне промене утврђене 1999. у Вашингтону биле су: сагласност око неопходности проширења НАТО-а на исток; преузимање улоге гаранта демократских вредности у свету и заштитника људских права; могућност предузимања војних акција Алијансе ван територија држава чланица НАТО и уколико је потребно, без мандата УН. Нове политичке смернице логично су произилазиле из тада идентификованих претњи по глобалну безбедност, што су поред и данас актуелних-спречавања пролиферације нуклеарног оружја и технологија и предвиђања пораста напетости на линији глобални север-глобални југ узрокованих економско-социјалним разликама, били и питање угрожавања људских права и демократских вредности широм света. Запад је веровао да је постао неприкосновени судија у подели држава и друштава на демократске и недемократске, модерне и заостале, прихватљиве и неприхватљиве. При томе су они, којима је била одређена улога недемократских, традиционално заосталих и неприхватљивих или морали да пристају на велике геополитичке уступке према истом том Западу или им је претило политичко понижавање и претње војном интервенцијом.

 

Преузимите анализу у ПДФ формату:

 

Душан Пророковић: Зашто се пише нова стратешка концепција НАТО

 

У PDFоблику документа су наведене упутнице, које из техничких разлога није било могуће пренети у стандардној верзији на сајту.

 

 

 

Треба међутим подсетити, да је претходни документ из 1999. године био одраз „западњачког полета“. Претходна Стратегија НАТО писана је у тренутку када је Русија банкротирала, БДП у Бразилу и Индији био за 40 одсто мањи него данас и када су берзе у југоисточној Азији попадале. Иако је било западних политичара , попут Џорџа Буша или Франсоа Митерана, који су упозоравали да се мора водити опрезнија и уравнотеженија политика после самоурушавања Источног блока, хаоса изазваног распадом СССР и почетка кризе на Балкану, ипак је превладало мишљење о великој, историјској и цивилизацијској победи. У еуфорији која је завладала мало се ко обазирао на упозорења. Више се размишљало о отвореном путу ка богатим ресурсима и јефтиној радној снази на Истоку. Наслов књиге Френсиса Фукујаме „Крај историје“ постао је синоним за представу Запада о томе шта се заправо десило тих година, иако је суштински изгледа Фукујама на памети имао сасвим друге ствари.

 

Резултат свега јесте да данас живимо у небезбеднијем свету него пре 20 година. Број (не)потврђених нуклеарних сила се удвостручио, муслиманско становништво широм света се дугорочно радикализовало, разлика између богатих и сиромашних се повећала стварајући драстичнију поделу на богати север и сиромашни југ, битка за управљање природним ресурсима је беспризорнија него икада.

 

Претходна Стратегија НАТО писана је у тренутку када је Русија банкротирала, БДП у Бразилу и Индији био за 40 одсто мањи него данас и када су берзе у југоисточној Азији попадале.

 

Иако је било западних политичара , попут Џорџа Буша или Франсоа Митерана, који су упозоравали да се мора водити опрезнија и уравнотеженија политика после самоурушавања Источног блока, хаоса изазваног распадом СССР и почетка кризе на Балкану, ипак је превладало мишљење о великој, историјској и цивилизацијској победи.

 

У препорукама за нову стратешку концепцију НАТО то се потврђује формулацијама да „живимо у непредвидљивом свету“ и да ће „надолазећи светски поредак бити мање централизован, а више комплексан“.

 

Као нови глобални изазови који могу оптеретити међународне односе и представљати безбедносне изазове наводе се: такмичење за стратешким ресурсима, пре свега нафтом и земним гасом; могућност информатичког тероризма према разним информационим системима; промене у окружењу које укључују и еколошке промене; демографске промене; такмичење међу државама за економском доминацијом[6].

 

Новим предлозима, који представљају резултат једноипогодишњег рада групе експерата која је именована на НАТО самиту у Стразбуру и Келу и којом је руководила Медлин Олбрајт, а који носи назив-НАТО 2020. делимично се и констатује чињеница да претходна „Вашингтонска стратегија“ није донела очекивани резултат. НАТО јесте померио своје границе пар стотина километара источно, али по цену великог сукобљавања са Русијом које је ескалирало у августу 2008. године.

 

Уместо демократских вредности и људских права, данас су доминантне теме на глобалном нивоу-енергетска безбедност, поузданост и заштита информационих система, еколошки проблеми и обуздавање демографског раста. Посебан проблем представљају промене у области финансија и привредне активности. Запад јесте и даље економски најзначајнији део света, али ни изблиза са доминантном позицијом коју је имао средином деведесетих и у великој мери дугорочно зависан од енергената из Русије.

 

Уместо демократских вредности и људских права, данас су доминантне теме на глобалном нивоу-енергетска безбедност, поузданост и заштита информационих система, еколошки проблеми и обуздавање демографског раста.

 

Посебан проблем представљају промене у области финансија и привредне активности.

 

Запад јесте и даље економски најзначајнији део света, али ни изблиза са доминантном позицијом…

 

НАТО јесте интервенисао мимо својих граница и без сагласности СБ УН против СР Југославије, Авганистана и Ирака (у случају Ирака војно су интервенисале поједине земље чланице, не целокупан НАТО), али мимо западних друштава, готово никога није до данас убедио у остатку света у неопходност интервенције против СР Југославије, а чак ни западна друштва нису убеђена у оправданост и сврсисходност акција у Авганистану и Ираку. Такође, удари на Слободана Милошевића, а нешто касније и на Садама Хусеина, показали су свим режимима на свету да уколико желе да се очувају, морају имати ефикасно средство самоодбране. У најмању руку то је развијен систем противракетне одбране, али још боље је имати-нуклеарно оружје.

 

Промењене околности у свету у последњих 10 година, зато нису дошле саме по себи, већ су у директној корелацији са потезима које је вукла западна коалиција. И иако ће Вашингтон још неко време задржати лидерску позицију у светској политици и вероватно још дуже опстати као најјача војна сила на свету, све што ће се дешавати на самиту НАТО у Лисабону средином новембра ипак ће потврдити тезу да свет „клизи“ ка мултиполарности и да се на глобалном нивоу успоставља нека нова равнотежа снага. Шансу која се указала почетком деведесетих Запад није успео да искористи и обезбеди себи дугорочну геополитичку доминацију. У суштини, мада то нико неће директно признати, то је о разлог за писање нове стратегијске концепције НАТО, која треба да представља почетак десетогодишњег прегруписавања унутар НАТО-а и припрема за ново постављање за спољнополитичком плану.

 

Трагање за решењем унутрашњег проблема

 

 

 

“Штуро саопштење за јавност Андерса Фог Расмунсена, генералног секретара НАТО, издато после „великог самита“ октобра 2010, састанка министара спољних послова и одбране свих 28 држава чланица на којем се говорило о предлогу нове стратегије „НАТО 2020“, упућује на закључак да су се НАТО савезници-или све договорили, или се ништа нису договорили.” На слици: Андреас Фог Расмусен. Фото: Политика.

 

Штуро саопштење за јавност Андерса Фог Расмунсена, генералног секретара НАТО, издато после „великог самита“ октобра 2010, састанка министара спољних послова и одбране свих 28 држава чланица на којем се говорило о предлогу нове стратегије „НАТО 2020“, упућује на закључак да су се НАТО савезници-или све договорили, или се ништа нису договорили. Да су представници различитих држава дошли на скуп са различитим мишљењима није била никаква тајна. Проблеми и размимоилажења међу кључним чланицама НАТО трају већ дуже време. Током припрема америчке војске за напад на Ирак 2003. године, Турска је затражила помоћ од НАТО-а уколико Ирак узврати контранападом на територији Турске. За Турску је то била ноћна мора, јер су се плашили да ирачка војска поседује веће количине хемијског и биолошког оружја, које је могла употребити у акцијама у великим градовима попут Истанбула, Анкаре и Измира. Међутим, група држава у НАТО предвођених Немачком и Француском блокирала је консултације на ту тему, из разлога што интервенција у Ираку није била интервенција НАТО-а већ „коалиционих снага предвођених САД“. Тек после неколико недеља користећи разне „бирократске рупе“ НАТО је нашао начин како да помогне Турској.

 

Затим је на самиту у Букурешту показано нејединство у погледу питања докле НАТО треба да се шири. Пажњу медија је привукло питање могућег позива БЈР Македонији да се придужи НАТО-у и најаве Грчке да ће блокирати ту одлуку због спора са Скопљем око имена државе, али је пажњу политичара много више заокупила расправа о Украјини која се тих дана водила. Питање односа према Украјини директно је значило и будуће постављање према Русији, а део чланица НАТО једноставно нема интерес да нарушава своје билатералне односе са Москвом. Чак и када је коначно постигнут договор да „се Украјини и Грузији нуди МАП“, то је остало мртво слово на папиру. Свега неколико месеци касније уследила је петодневна руска интервенција у Грузији чиме је унутрашња криза у НАТО ескалирала. Различите НАТО чланице различито су тумачиле узроке и последице руско-грузијској спора. Једни су пожурили да у хладноратовском маниру окриве Русију за кршење међународног права, други су говорили да велику одговорност за сукоб сноси и Михаил Сакашвили, а трећи су се држали по страни као да их се све то уопште не тиче. Државе чланице су показале да претње не препознају на исти начин, нити желе да међународне проблеме решавају на исти начин. Десило се нешто најгоре по једну војну коалицију-савезници су остали подељени око питања ко је изазвао рат, кога окривити за сукоб, па самим тим није ни могла да уследи заједничка реакција.

 

Иако је до новог самита НАТО и усвајања нове десетогодишње стратегије остало свега неколико недеља, сагласност о суштинским питањима не постоји ни данас.

 

Иако је до новог самита НАТО и усвајања нове десетогодишње стратегије остало свега неколико недеља, сагласност о суштинским питањима не постоји ни данас.

 

Док генерални секретар НАТО уз велику подршку САД говори и даље о „противракетном штиту који би бранио европске НАТО чланице од могућих напада из Ирана и Северне Кореје“, немачки министар спољних послова и даље инсистира на нуклеарном разоружавању као приоритету. С обзиром да је Немачка једна од 5 европских држава у којима је ускладиштено нуклеарно оружје америчке војске, овај став добија још више на тежини.

 

Покренуто је и питање односа НАТО-ЕУ. Унутар ЕУ, место досадашње категорије Заједничке безбедносне и одбрамбене политике (CSDP Common Security and Defense Policy) која је функционисала као координација појединих углавном „невојних“ активности унутар система Заједничке спољне политике и безбедности (CFSP Common Foreign and Security Policy)[6], Лисабонским споразумом се јасно предвиђа „могућност стварања заједничке европске одбране“, а шта то конретно може значити у будућности, остаје отворено. Аутори предлога нове стратешке концепције НАТО зато упозоравају да се не сме оставити било какав простор за двојака тумачења Лисабонског споразума и да „Лисабонски споразум мора бити у функцији даљег јачања НАТО“. Како би се обезбедила чвршћа интеграција и предупредило стварање нових проблема предлаже се низ унутрашњих структурних промена. Од тога како треба „појаснити значење мање битних питања на које државе чланице неће моћи да стављају вето“, преко нове одредбе да „нижи нивои не могу да одлажу извршење одлука донетих консензусом“ до давања већих надлежности и већих ресурса Врховној савезничкој команди (SACEUR). Предвиђа се и јачање снага за специјалне операције (SOF), као и снага за брзо деловање (NFR-NATO Response Forces) које морају представљати „нове истинске мултинационалне формације са уједињеном контролом и независном логистиком“ Инсистирање на оваквим променама између осталог се образлаже и „незадовољством досадашњим начином и обимом размене обавештајних информација“ између служби различитих држава, што је доприносило порасту неповерења међу савезницима, али је и значајно утицало на непостојање консензуса око основних питања: шта су изазови и како на њих реаговати. Прихватање наведених мера значило би да се државе чланице НАТО одричу још једног корпуса властитих надлежности у корист заједничких (над)органа алијансе и јачању утицаја САД које у заједничким телима имају неприкосновену доминацију. Остаје отворено како ће која чланица појединачно на то реаговати, али САД су недвосмилено поручиле како оне на то гледају.

 

Осовина Вашингтон-Париз унутар НАТО-а страховит је спољни притисак на Немачку, која са друге стране има и све већи унутрашњи притисак јер економско-привредну надмоћ не може политички да матерализује.

 

Истовремено, фантастичну политичку позицију коју тренутно има Француска могу значајно нарушити унутрашња нестабилност и економски проблеми са којима се ова земља суочава.

 

Са једне стране, стратегија „НАТО 2020“ директно везује члан 4. и члан 5. Северноатлантског уговора. Члан 4. говори о сарадњи и координацији, а члан 5. о мускетарском принципу „сви за једног-један за све“, чиме су све чланице Алијансе дужне да бране нападнутог савезника. Стављањем ова два члана у директну зависност САД упозоравају остале чланице да уколико желе заштиту-морају више и да сарађују. Сарадња подразумева да неће благонаклоно гледати уколико се понове ситуације из 2003. приликом напада на Ирак или 2008. и руско-грузијског рата када НАТО није могао да заузме јединствен став.

 

Са друге стране, потпуним повратком у заједничке командне структуре 2009. после 43 године одсуствовања, Француска се поставила као кључни партнер Вашингтона у континенталном делу Европе. Без Француске, не може бити ни ЕУ, а без ЕУ Немачка себи сужава маневарски простор на политичком и дипломатском плану. Жеља Берлина да ЕУ конституише сопствене одбрамбене снаге и доктрину, без подршке Париза не може бити реализована. Осовина Вашингтон-Париз унутар НАТО-а страховит је спољни притисак на Немачку, која са друге стране има и све већи унутрашњи притисак јер економско-привредну надмоћ не може политички да матерализује. Истовремено, фантастичну политичку позицију коју тренутно има Француска могу значајно нарушити унутрашња нестабилност и економски проблеми са којима се ова земља суочава.

 

Од тога како се успостави баланс на релацији НАТО-ЕУ, што пре свега значи-како се према свему постави Немачка и колико ће бити стабилна Француска, умногоме зависи и судбина целокупне Стратегије. Један од људи који је на њеној изради учествовао већ је предложио да нова стратешка концепција НАТО „буде на 6-10 страна утврђујући основне ствари“ и да се остала отворена питања потом решавају другим документима који би се усклађивали међу чланицама.

 

Јасно је да „НАТО 2020“ представља стратешку и геополитичку концепцију САД, коју су подржали амерички вишедеценијски савезници у Европи, као и све чланице НАТО-а које традиционално зазиру од Русије и Немачке и у чланству у НАТО-у виде најбољи начин како да се заштите. Међутим, исто тако је јасно да визију САД о томе шта би све требало урадити до 2020. не дели и Немачка, а да на путу остварења зацртаних планова стоји и потенцијална нестабилност узрокована огромним економским и социјалним проблемима широм ЕУ, који се без учешћа Немачке не могу решити. Нестабилности могу произвести и тињајући међуетнички и међудржавни спорови. Иако аутори нове Стратегије напомињу да су зоне могућих спорова „на периферији Европе“ алудирајући на Балкан и Кавказ, треба подсетити и на озбиљне унутрашње проблеме са баскијским сепаратизмом у Шпанији и шкотским у Великој Британији, све веће поделе у Белгији, као и на мађарско-словачке, мађарско-румунске, енглеско-ирске или грчко-турске нетрпељивости.

 

Моћна пропагандна машинерија може покренути пројекат о стварању „политичке заједнице НАТО“, али са великим падом подршке НАТО-у у јавним мњењима већине европских држава и низом проблема који се јављају на релацији НАТО-ЕУ или унутар ЕУ, шансе да се такав пројекат реализује су никакве. Зато се за 10 година може испоставити како је данашња Стратегија постављена прешироко и како нису постојали унутрашњи капацитети да се она спроведе.

 

 

 

“Поред громогласних најава о `ресетовању односа`, новог партнерства са Москвом и веће улоге за Савет НАТО-Русија, за НАТО се суштински цела прича о војном партнерству са Русијом своди искључиво на једну ствар-одржавање коридора преко руске територије за снабдевање трупа ИСАФ мисије у Авганистану.” На слици: Војници НАТО у Авганистану.

 

Ограђивање Русије

 

Поред громогласних најава о „ресетовању односа“, новог партнерства са Москвом и веће улоге за Савет НАТО-Русија, за НАТО се суштински цела прича о војном партнерству са Русијом своди искључиво на једну ствар-одржавање коридора преко руске територије за снабдевање трупа ИСАФ мисије у Авганистану. Предлог стратегије „НАТО 2020“ предвиђа и „неопходност сарадње у областима: спречавања ширења нуклеарног оружја и технологија, борбе против тероризма, кризног менаџмента, мировних операција, безбедности на мору и борби против трговине људима и дрогом“. С обзиром на то да и Русија има интерес за одржавањем коридора за снабдевање НАТО трупа у Авганистану, јер у супротном ни сама не би знала шта и како са талибанима уколико би НАТО морао да се повуче одатле, и да су остала наведена поља сарадње мање-више постала општа места у скоро свим билатералним договорима НАТО и Русије у последњих 20 година, очигледно је да предлагачи новог стратешког документа нису показали веће амбиције за унапређивањем односа са Русијом.

 

То се донекле могло и очекивати после Самита у Букурешту 2008. године и руско-грузијског сукоба исте године из најмање четири разлога.

 

Прво, поједине НАТО чланице су чак стопроцентно, а цела западна Европа је значајно зависна од руског гаса. Расправа из Букурешта углавном се сводила на „неопходности дефинисања новог система енергетске безбедности“. Приоритет НАТО јесте да извлачи сопствене чланице из „руских енергетских кљешта“ што неће допринети развоју односа.

 

Брза интервенција руске армије у Грузији и никакав одговор НАТО-а, а потом и геополитички заокрет Украјине после победе Виктора Јануковича на председничким изборима, натерале су чланице НАТО-а из источне и средње Европе да преиспитају сопствени положај.

 

Естонија и Летонија имају значајну руску мањину, евентуални инциденти око Каљињинградске области бринули су Пољаке и Литванце, а проблеми су могли настати и у украјинско-пољским односим.

 

Друго, брза интервенција руске армије у Грузији и никакав одговор НАТО-а, а потом и геополитички заокрет Украјине после победе Виктора Јануковича на председничким изборима, натерале су чланице НАТО-а из источне и средње Европе да преиспитају сопствени положај. Нико није доводио у питање могућност избијања сукоба великих размера, али се забринутост показивала сталним подсећањима на могућност избијања мањих регионалних конфликата који би могли искрснути, а у које би Русија могла бити умешана. Естонија и Летонија имају значајну руску мањину, евентуални инциденти око Каљињинградске области бринули су Пољаке и Литванце, а проблеми су могли настати и у украјинско-пољским односим. Испоставило се да су се државе из овог дела Европе, које се осећају више угроженим од Русије, јаче везивале за САД и идентификовале са НАТО-ом. Како би што је могуће боље показале своју лојалност Вашингтону и приврженост НАТО-у, најобученије и најопремљеније борбене јединице слале су у Авганистан и Ирак. Треба подсетити да је у тренутку избијања руско-грузијског рата, у августу 2008. око 1000 грузијских војника било на дужности у Ираку. Тиме су ослабиле сопствену безбедност и изложиле се ризику, а никакву значајнију компензацију од САД појединачно или од НАТО-а као организације нису добили. Писмо групе средњевропских интелектуалаца у лето 2009. године новоизабраном предсднику Обами и апел да „САД не препуштају средњу Европу“ најбољи је приказ свега. Ова „ирачко&авганистанска дилема“ довела је до парадокса, јер су државе које су се осећале угроженијима смањивале сопствене одбрамбене капацитете за брзи одговор у случају напада, а државе које су се осећале безбедним, сачувале су веће капацитете на сопственој територији да се успешно одбране. Ово је довело до отварања озбиљних полемика као и до страховитог пада поверења у НАТО у јавном мњењу низа чланица. Једна од НВО активно укључених у писање предлога нове стратегије зато предлаже велики број мера које је потребно предузети како би се вратило поверење у земљама источног крила НАТО-а: изградња нових војних капацитета на источним границама НАТО; организовање периодичних војних вежби у овом региону како би се обезбедила адекватна припремљеност за брзу интервенцију; размештање нове војне технике на територији источноевропских чланица НАТО, укључујући бољу саобраћајну повезаност и реконструкцју аеродрома и лука; настављање ваздушних патрола над балтичким државама које се тамо одржавају од 2004; побољшавање обавештајних активности како би прецизније знали шта се дешава са друге стране источне границе; развијање система ваздушне одбране НАТО укључујући противракетну одбрану која треба да покрије целу средњу и источну Европу.

 

 

 

“Признавањем независности Јужне Осетије и Абхазије значајно је поремећена геополитичка позиција Грузије, а поразом у рату, значајно је пољуљана и позиција великог НАТО савезника Михаила Сакашвилија.” На слици: Колона руских оклопних возила на прилазу Цхинвалију, главном граду Јужне Осетије. Фото: deita. ru

 

И сами заговорници оваквих решења свесни су да њиховом реализацијом може доћи до значајног нарушавања односа са Русијом. Свесни су и да Русија може потегнути питање основног споразума о сарадњи из 1997. године, којим је НАТО на себе преузео неке обавезе, али и истовремено појашњавају да се тим споразумом „само ограничава размештај значајног броја сталних оружаних снага“, али не и модернизација лука и аеродрома, као и периодичне војне вежбе. Уколико се крене овом логиком, поставиће се и питање шта су то „значајне снаге“, јер су до сада званичници НАТО-а више пута говорили како је „2000 руских војника у Придњестровљу значајан број“ али истовремено нису желели исто тако да оквалификују и присуство једнаког броја америчких маринаца у Бугарској. Ово ће водити само ка новим споровима, а не ка новом партнерству. Такође, у циљу истискивања Русије из средње и источне Европе говори се „ да је потребно сарађујући са ЕУ уредити поље инвестиција како би привредници из Русије морали да испуњавају европске стандарде уколико желе да проширурју своје послове на подручје ЕУ“.

 

Део НАТО структура на овакве предлоге гледа итекако благонаклоно. Разлог томе није само убеђење у неопходност јачања НАТО капацитета на линији Атина-Рига (у хладноратовској терминологији, то би могло бити означено и као-санитарни кордон Атина-Рига) зато што се отуда назире нека велика безбедносна претња по НАТО, већ пре свега чињеница, да се оваквим приступом немачки и руски геополитички интереси раздвајају. Операционализација и примена наведених предлога који се за сада појављују као „незванични“ водили би несумњиво ка подизању, претерано је рећи нове „гвоздене завесе“, али сигурно неке „гвоздене ограде“ према Русији.

 

Извлачење европских НАТО чланица из „руских енергетских кљешта“ подразумева обезбеђивање нових алтернативних гасовода који би из средње Азије добављали гас до западне Европе.

 

А тај коридор води преко територије Грузије.

 

Треће, признавањем независности Јужне Осетије и Абхазије значајно је поремећена геополитичка позиција Грузије, а поразом у рату, значајно је пољуљана и позиција великог НАТО савезника Михаила Сакашвилија. Престоница Јужне Осетије-Цхинвали ваздушном линијом је удаљена мање од 200 километара од Тбилисија, а председнички избори у Грузији биће одржани следеће године. Извлачење европских НАТО чланица из „руских енергетских кљешта“ подразумева обезбеђивање нових алтернативних гасовода који би из средње Азије добављали гас до западне Европе. А тај коридор води преко територије Грузије. Услов свих услова за Запад је да и следећи председник Грузије буде екстремно про-НАТО оријентисан и да се потом политички, а могуће је и војно, Русија истисне што је могуће северније кроз подкавкаски „Рокијски тунел“ који повезује север и југ Осетије и преко Кодорског кланца. У супротном нити од реализације планова утврђених у Букурешту 2008. нити од реализације циљева предложених у Новој стратешкој концепцији неће бити ништа. Грузија је такође битна и да би се раздвојили Русија и Турска, која се све више окреће испуњавању властитих регионалних циљева, а све мање брине о „евроатлантској солидарности“. После сусрета Путин-Гул и двосмислених изјава које су стигле из Анкаре, разлога за бригу у НАТО-у има. У том смислу, метода за остваривање геополитичког циља у региону Кавказа за НАТО је идентична методи из средње и источне Европе-подићи „гвоздену ограду“ од Сухумија до Махачкале, чиме би се Русија изоловала и са јужне стране.

 

И четврто, у последње две године врло активна руска дипломатија остварила је највеће успехе у региону северне и источне Европе још од пада Берлинског зида. Реакција јавног мњења у Пољској, промена реторике у наступу пољских званичника после руског прихватања одговорности за злочин у Катинској шуми, све чвршћа привредна повезаност између Берлина и Москве, реализација пројекта Северни ток, договор са Норвешком око разграничења на Арктику и експлоатацији гаса и нафте у овој области, продужавање стратешког уговора о размештању Црноморске флоте у Севастопољу са Украјином, политичка хомогенизација руске мањине у Естонији и Летонији, огроман ангажман на пољу културне дипломатије у Бугарској и Словачкој, доказ су ове тврдње. Претходне две године руски енергетски, привредни и културни утицај је јачао и НАТО, односно водећа земља Алијансе, то јачање може зауставити само брзом и бруталном акцијом. Што опет води ка закључку о неопходности „ограђивања“ Русије.

 

Подизање „гвоздене ограде“ око Русије међутим није довољно, јер чак и тако изолована Русија довољно је јака да спречи НАТО-вски јуриш на Иран. Зато је потребно дестабилизовати изнутра.

 

Можда је најједноставнији начин да се брзо и брутално делује-брза реализација плана о размештању противракетниог штита и пратећег радара на територији Бугарске и Румуније. Генијално објашњење како се то ради и због „могућег удара на чланице НАТО-а из Ирана и Северне Кореје“ изазов је за здрав разум, али пропагандна машинерија НАТО ће прорадити пуним капацитетом тек када и Русија узврати највероватнијом контрамером-распоређивањем балистичких ракета на својим западним границама. Тада ће пропагандно ширење страха од „могућег руског напада“ и антируска хистерија достићи свој врхунац што ће бити идеалан тренутак за подизање „гвоздене ограде“. А када се са источне и јужне стране „огради“ Русија, онда се може почети са другом фазом и методама много пута успешно примењиваним до сада. Са покушајима унутрашње дестабилизације Русијe. Највероватнија места за почетак ове акције јесу западна Украјина, Чеченија, Јужна Осетија, али има их још прилично. Цела прича о извлачењу НАТО чланица из енергетских кљешта Русије повезана је истовремено и са обезбеђивањем нових алтернативних гасовода, али и са физичким освајањем и заузимањем територија на којима се налазе енергетски извори, јер у супротном гасоводима неће имати шта да се транспортује. Очигледно је где САД виде извориште за енергетски пројекат НАБУКО-у Ирану. А после евентуалног физичког (пешадијског) уласка у Иран НАТО-у више неће бити значајан ваздушни коридор преко Русије ка Авганистану.

 

“Цела прича о извлачењу НАТО чланица из енергетских кљешта Русије повезана је истовремено и са обезбеђивањем нових алтернативних гасовода, али и са физичким освајањем и заузимањем територија на којима се налазе енергетски извори, јер у супротном гасоводима неће имати шта да се транспортује. Очигледно је где САД виде извориште за енергетски пројекат НАБУКО-у Ирану. А после евентуалног физичког (пешадијског) уласка у Иран НАТО-у више неће бити значајан ваздушни коридор преко Русије ка Авганистану.” На слици: Армија Ирана. Фото: Исламњуз.ру

 

Подизање „гвоздене ограде“ око Русије међутим није довољно, јер чак и тако изолована Русија довољно је јака да спречи НАТО-вски јуриш на Иран. Зато је потребно дестабилизовати изнутра, истовремено учвршћујући сопствену источну и јужну границу, како се нестабилности из руске сфере утицаја не би преносиле на територију под контролом НАТО-а.

 

Мањак амбиције и ентузијазма према развоју односа НАТО-Русија, исказани у главном и пратећим документима спреманим за следећи Самит НАТО-а у Лисабону, зато не указују на могућу стагнацију међусобних односа, већ на могуће драстично погоршање које ће уследити у наредним годинама. Тројни састанак у Довилу Меркел-Саркози-Медведев показује и да унутар самог НАТО-а не постоји подршка пројекту огрђивања Русије и даљег нарушавања односа са Москвом, што је више него очигледно и у интерсу Москве. Мада је предлог о формирању „заједничког противракетног кишобрана од Ванкувера до Владистока“ неконкретизован и неразрађен, можда чак и нереалан, представља одличан маневарски потез којим се пред долазећи Самит НАТО амортизује притисак „НАТО јастребова“. Лако је могуће, да се на питању будућих односа НАТО-Русија, одреди и питање унутрашњег устројства НАТО-а и односа НАТО-ЕУ. То је још једна од тема на којој се показује да монолитност западног блока више не постоји, на начин на који је постојала пре свега десетак година.

 

Јуриш на Иран

 

На Самиту НАТО у Вашингтону 1999. године највише речи било је о људским правима и слободама. Тада је НАТО чак себе самоименовао за гаранта људских права и слобода у свету. Деценију касније, међутим, све се свело на само једно питање које се експлицитно наводи у новопредложеној „експертској“ стратешкој концепцији-„инсистирање на поштовању Резолуције СБ УН 1325“. Наведена Резолуција тиче се права и слобода жена и њихове безбедности.

 

У овом тренутку, за Вашингтон можда чак и не постоји алтернатива „јуришу на Иран“.

 

Једнострано повлачење из Авганистана значило би велики полтички и војни пораз и водило би дугорочном испуштању из руку контроле над Средњом Азијом. Останак у Авганистану је дугорочно немогућ, пошто снабдевање трупа ИСАФ мисије зависи од једног ваздушног коридора преко руске територије који је лимитираних капацитета и који неће бити употребљив у случају погоршавања односа са Русијом, и једног копненог коридора преко Пакистана који је изгледа све више под контролом Ал-Каиде.

 

Једини начин да се копнено приђе Авганистану јесте из правца источног дела Ирана.

 

Наводећи потом и како су главни безбедносни изазови на Блиском истоку: текући екстремизам, обостране израелско-палестинске напетости и Иран[6], јасно је на кога НАТО стратези циљају. А када се томе дода и обраћање председника Обаме Генералној скупштини УН, јасно је и какве методе ће бити коришћене. Проблем за САД представља што су досадашњи покушаји рушења режима у Техерану на начин на који је Кермит Рузвелт срушио Мохамеда Мосадега 1956. завршили неуспехом. Председник Обама може највљивати „већу подршку НВО сектору широм света“ поготово организацијама које се занимају за права жена, али то је Запад и до сада покушавао на Блиском истоку. Западним савезницима који су стајали иза тражења противкандидата Ахмадинеџаду, разних манипулација у медијима, покушаја унутрашње дестабилизације и на крају организовања демонстрација које су однеле више људских живота и резултирале сукобом демонстраната и полиције на улицама Техерана, није успело чак ни да значајније мотивишу јавно мњење у својим државама против Ирана. Пренатрпаност вестима из Кабула, Кандахара, Басре и Мосула није оставило места за још једну кампању у западним медијима, а разарујући ефекти претходне две војне интервенције по унутрашњу стабилност и свакодневни живот у Авганистану и Ираку, не даје никакву шансу на успех исте кампање у иранским медијима.

 

Тактика смишљена у окружењу председника Обаме ће тако резултирати низом покушаја дестабилизације Ирана, од студентских демонстрација, преко медијски пропраћених активности међународних организација за већа права иранских жена, до јачања сепаратистичког покрета у Балуџистану, што ће Ахмадинеџада „пољуљати“, али га не може срушити.

 

Тактика смишљена у окружењу председника Обаме ће тако резултирати низом покушаја дестабилизације Ирана, од студентских демонстрација, преко медијски пропраћених активности међународних организација за већа права иранских жена, до јачања сепаратистичког покрета у Балуџистану

 

Зато се у новопредложеној стратешкој концепцији „НАТО 2020“ подсећају чланице Алијансе чему служи члан 5. Северноатлантског уговора[6] који се може активирати не само због „нуклеарног програма Ирана“ већ и због „претње коју изазива конвенционални програм Ирана, посебно противбродске крстареће ракете“. И овог пута, САД морају да подсете остале чланице НАТО о томе да размишљају о војној интервенцији против Ирана

 

У овом тренутку, за Вашингтон можда чак и не постоји алтернатива „јуришу на Иран“. Једнострано повлачење из Авганистана значило би велики полтички и војни пораз и водило би дугорочном испуштању из руку контроле над Средњом Азијом. Останак у Авганистану је дугорочно немогућ, пошто снабдевање трупа ИСАФ мисије зависи од једног ваздушног коридора преко руске територије који је лимитираних капацитета и који неће бити употребљив у случају погоршавања односа са Русијом, и једног копненог коридора преко Пакистана који је изгледа све више под контролом Ал-Каиде. Једини начин да се копнено приђе Авганистану јесте из правца источног дела Ирана.

 

Брзим развојем сопственог програма израде крстарећих ракета дугог домета, Иран се оспособио за „надзор над целим Персијским заливом“.

 

Такође, брзим развојем сопственог програма израде крстарећих ракета дугог домета, Иран се оспособио за „надзор над целим Персијским заливом“, што представља стратешку претњу снагама у Ираку, као и транспорту нафте танкерима из Ирака и Кувајта. Уколико се покуша са транспортом ирачке нафте мимо Персијског залива, нафтоводима до обале Средоземног мора, проблем су терористичке претње, али и геополитичко постављање Сирије, великог савезника Ирана.

 

На све то, треба додати и огромне резерве земног гаса, од 28,5 трилиона кубика (друге на свету, иза Русије која располаже потврђеним резервама од 47 трилиона кубика), којима Иран располаже, и које могу представљати једину одрживу и исплативу алтернативу руском гасу на тржишту Европе, што итекако интересује америчке стратеге.

 

Из Русије се тренутно у остале државе Европе испоручује 180 милијарди метара кубних гаса кроз већ постојеће гасоводе, плус још 9 милијарди метара кубних које Русија испоручује Финској преко заједничког руско-финског гасовода. Планирано је да се из Русије до Турске преко гасовода Плави ток испоручује још 16 милијарди уз планирани раст до 2030. до 32 милијарде, да се преко Немачке ка западној Европи преко гасовода Северни ток испоручује око 30 милијарди метара кубних годишње са растом до 2030. до 55 милијарди и да се јужној и средњој Европи преко два крака Јужног тока која би се рачвала у Бугарској испоручује годишње до 30 милијарди метара кубних гаса годишње.

 

Иран поседује огромне резерве земног гаса, од 28,5 трилиона кубика – друге на свету, иза Русије која располаже потврђеним резервама од 47 трилиона кубика. Оне могу представљати једину одрживу и исплативу алтернативу руском гасу на тржишту Европе, што итекако интересује америчке стратеге.

 

Из Русије се тренутно у остале државе Европе испоручује 180 милијарди метара кубних гаса кроз већ постојеће гасоводе, плус још 9 милијарди метара кубних које Русија испоручује Финској преко заједничког руско-финског гасовода.

 

Планирано је да се из Русије до Турске преко гасовода Плави ток испоручује још 16 милијарди уз планирани раст до 2030. до 32 милијарде, да се преко Немачке ка западној Европи преко гасовода Северни ток испоручује око 30 милијарди метара кубних. са растом до 2030. до 55 милијарди и да се јужној и средњој Европи преко два крака Јужног тока која би се рачвала у Бугарској испоручује годишње до 30 милијарди метара кубних гаса годишње.

 

Истовремено, политички приоритет за који су САД заинтересоване представља изградња гасовода НАБУКО који би почињао у Азербејџану и преко Грузије, Турске, Бугарске и Румуније допремао гас до остатка Европе. С обзиром да са својим потврђеним резервама Азербејџан може да пуни НАБУКО са око 16 милијарди метара кубних годишње и да је реално да се још из Туркменистана који изражава жељу да у енергетској политици буде западни савезник добави још толико, долазимо до рачунице од око 30 милијарди кубних метара гаса годишње, који би се НАБУКО-ом транспортовао до Европе 2030. године. Упоређујући овај број, са збиром свих текућих и планираних испорука руског гаса до 2030. лако је закључити да овако пројектован НАБУКО може представљати конкуренцију неком појединачном руском пројекту-Плавом току или Јужном току на пример, али преко њега се не може обезбедити значајнија алтернатива руским енергентима нити се може смањити енергетска зависност Европе од Русије. Испуњавање овог политичког циља, који је НАТО пред себе поставио на Самиту у Букурешту 2008.[6] могуће је само уколико се НАБУКО буде снабдевао гасом из Ирана.

 

Међутим, интерес САД за организовањем „јуриша на Иран“ не деле и остале чланице НАТО-а, што су многе већ и јавно истакле иступима својих званичника. На крају, ко може европским државама гарантовати да ће због евентуалне акције у Ирану моћи себи да обезбеде јефтинији гас. После интервенције у Ираку, десило се управо супротно-нафта је на светској берзи поскупела. За добар део европских НАТО чланица и економски је оправданије и политички је јефтиније успоставити чвршћу сарадњу са Русијом и не упуштати се у авантуру војном операцијом у Ирану. После искустава из Авганистана и Ирака сви су свесни на шта би сукоб са шиитским муслиманима значио. При томе, треба подсетити на дугу државотворну, војну и институционалну традицију персијског народа и држава које су на простору данањшег Ирана постојале, па самим тим и упозорити да би отпор који би пружили Иранци био значајно јачи од свега што је до данас виђено на Блиском истоку.

 

То ипак не брине један круг вашингтонских аналитичара који у „одржавању и сталном војном присуству“у Средњој Азији виде дугорчно највећи циљ САД, и према којима су жртве које због тога треба поднети непријатне, али мале у односу на „интересе који се бране“.

 

Истовремено, политички приоритет за који су САД заинтересоване представља изградња гасовода НАБУКО који би почињао у Азербејџану и преко Грузије, Турске, Бугарске и Румуније допремао гас до остатка Европе. С обзиром да са својим потврђеним резервама Азербејџан може да пуни НАБУКО са око 16 милијарди метара кубних годишње и да је реално да се још из Туркменистана који изражава жељу да у енергетској политици буде западни савезник добави још толико, долазимо до рачунице од око 30 милијарди кубних метара гаса годишње, који би се НАБУКО-ом транспортовао до Европе 2030. године.

 

Упоређујући овај број, са збиром свих текућих и планираних испорука руског гаса до 2030. лако је закључити да овако пројектован НАБУКО може представљати конкуренцију неком појединачном руском пројекту-Плавом току или Јужном току на пример, али преко њега се не може обезбедити значајнија алтернатива руским енергентима нити се може смањити енергетска зависност Европе од Русије.

 

У овом тренутку изгледа да је интерес САД за покретањем акције против Ирана огроман и уколико мишљење заговорника интервенције превлада, онда САД неће чекати сагласност у НАТО како би кренули у акцију. Највероватније је да би формирали „коалицију вољних“ у којој би овога пута значајну улогу играо и Израел. Али отвара се питање да ли би још једног кризу таквог карактера и обима НАТО преживео

 

За Немачку, Француску и Италију, учешће у јуришу на Иран значило би трајно нарушавање стрпљиво осмишљаваних и реализованих политичких, привредних и културних интереса на Блиском истоку. Вероватно би то значило и отварање питања унутрашње безбедности, пре свега у Француској, у којој живи огроман број Персијаца. А значило би и испуњавање два предуслова која се могу назрети из новог НАТО-позиционирања: науштрб ЕУ била би формирана нова „политичка заједница НАТО“ и претходно би се морао спровести план „ограђивања Русије“.

 

Једини излаз да се спречи катастрофа коју би изазвала интервенција војне коалиције предвођене САД у Ирану, а која би оставила последице на глобалном нивоу, јесте да до интервенције не дође. Хаос настао после Авганистана и Ирака новим ратом може се само мултипликовати. Ма колико немачкој, француској и италијанској дипломатији било нелагодно, морају предузети иницијативу унутар ЕУ како би се заузела јединствена позиција по питању „јуриша на Иран“. То је једини начин да се САД одврате од интервенције и да се до 2020. ствари на глобалном нивоу како тако одрже под контролом. Можда се испостави да је то и једини начин да се сачува и ЕУ. Питање је шта се све може десити унутар ЕУ, уколико дође до брзе поделе на про-европске и про-атлантске снаге.

 

НАТО и Западни Балкан

 

Слоган како је „Балкан до јуче био увозник безбедности, а од сада је извозник безбедности“, смишљен у одељењу за јавну дипломатију НАТО-а вероватно ће бити још много пута поновљен. Према овом меркантилистичком приступу описа безбедности, увозник безбедности је земља у коју треба слати међународне снаге, а извозник безбедности је земља која своју војску шаље у међународне мисије. Бесмисленост ове тезе показују многобројни примери. Извозници безбедности су често земље које се суочавају са огромним унутрашњим и спољним безбедносним изазовима, а увозници су често били стабилнији и безбеднији пре него што су почели да увозе безбедност. Наведени слоган, међутим, најбоље илуструје какво место и улогу је тим НАТО-стратега са Медлин Олбрајт на челу предвидео за балканске државе у својој концепцији „НАТО 2020“. НАТО би дакле гарантовао безбедност балканским државама, које би заузврат постале пуноправне чланице НАТО-а и активно учествовале у осталим НАТО акцијама. При томе, не ради се само о текућим акцијама, већ и о планираним пројектима ограђивања Русије, јуриша на Иран и изградњи НАБУКО-а. И док је јасно шта би балканске државе требало да уложе у овај ортаклук, ипак није до краја јасно шта би то НАТО требао да им понуди заузврат. Од кога то балканске државе стрепе па им је потребно „гарантовање безбедности“ од стране НАТО-а. Да ли ће можда Русија да нападне Хрватску, Кина Албанију, а Иран Србију, па им је потребан цео НАТО да би се одбранили? Претње безбедности на Балкану су пре свега унутрашњег карактера и тичу се сложених међунационалних, међудржавних, међурелигијских односа и њиховог развоја, на шта треба додати и честе упливе геополитичких интереса спољних фактора, који су живот на Балкану само додатно компликовали. Управљати се мишљењем како ће балкански проблем нестати када све државе региона буду примљене у НАТО је-наивно и нетачно. Наивно, зато што се показало да ни у оквиру заједничке државе СФРЈ, што је био виши облик интеграције и сарадње него што НАТО нуди, није било могуће решити многе проблеме који имају историјски карактер. Нетачно, зато што се показало да обострани пријем није решио грчко-турски спор, нити је утицао на смањење интензитета развоја мађарско-словачких нетрпељивости.

 

 

 

“Простор бивше СФРЈ представља југозападни део „санитарног кордона“ Атина-Талин и западни комшилук енергетском пројекту НАБУКО. То је стратешка територија са које је потребно истиснути сваки руски утицај међу православним нацијама како би се несметано могла водити нова политика према Москви, преко које пролази копнена веза ка Кавказу и Ирану. То је и залеђе новог енергетског коридора и зато ту стратешку територију НАТО мора контролисати-милом или силом.” На слици: Амерички “Камп Бондстил” на Косову отетом од Србије.

 

На крају крајева, садашње прилике на Балкану директна су последица ангажмана НАТО-а у претходних две деценије, у којима је НАТО учествовао као заинтересована страна, а не као медијатор, посредник или пружалац добрих услуга. За решавање проблема на Балкану треба тражити други пут и у том процесу свакако да НАТО мора играти једну од главних улога, али не може бити једини. Зато, гледано са унутрашњег становишта балканских држава, улазак у НАТО и стицање звања извозника безбедности не мора директно значити и мање безбедносних изазова.

 

Гледано, међутим, са становишта НАТО-а, пријемом свих балканских држава у своје редове, НАТО би потврдио и легитимисао исправност својих претходних одлука и интервенција и додатно обезбедио властите геополитичке пројекте.

 

Простор бивше СФРЈ представља југозападни део „санитарног кордона“ Атина-Талин и западни комшилук енергетском пројекту НАБУКО. То је стратешка територија са које је потребно истиснути сваки руски утицај међу православним нацијама како би се несметано могла водити нова политика према Москви, преко које пролази копнена веза ка Кавказу и Ирану. То је и залеђе новог енергетског коридора и зато ту стратешку територију НАТО мора контролисати-милом или силом.

 

Проблем који се за НАТО јавља, јесте-што са досадашњом политиком тешко може постићи резултате у будућности. Досадашња доктрина „слаба Србија-стабилан Балкан“ није функционална, јер се са њом садашњи проблеми не могу решити.

 

Писци предлога концепције „НАТО 2020“, поред појединачно побројаних активности у Ираку, Авганистану и Аденском заливу које се морају наставити у будућности, наводе и неопходност „јачања и стабилизације друштава у БиХ и на Косову“[6]. Шта се то дешава у друштвима БиХ и на Косову што делује дестабилизујуће и што их слаби, па би НАТО на то требао да обрати пажњу у будућности? Вероватно је у питању и јачање утицаја радикалних исламских групација? Али, какве то везе има са Србијом и да ли се то може решити спровођењем доктрине даљег слабљења Србије?

 

НАТО мора тражити одговоре на нека друга питања. Како је могуће да радикални исламски и анти-амерички покрети јачају у ентитетима који су сопствену сувереност стекли управо захваљујући интервенцијама америчке војске? Како је то могуће када је НАТО у БиХ присутан већ 15, а на Косову већ 10 година са значајним војним снагама и обавештајним капацитетима?

 

Зато НАТО мора тражити одговоре на нека друга питања. Како је могуће да радикални исламски и анти-амерички покрети јачају у ентитетима који су сопствену сувереност стекли управо захваљујући интервенцијама америчке војске? Како је то могуће када је НАТО у БиХ присутан већ 15, а на Косову већ 10 година са значајним војним снагама и обавештајним капацитетима? Како се то може одразити на укупне прилике у региону?

 

Такође, нити су наведена питања једини проблеми у БиХ и на Косову, нити су БиХ и Косово једини проблеми на Балкану.

 

Проблеми су и питања: унутрашње нестабилности Македоније што ову државу дугорочно удаљава од било каквог континуираног развоја и стратешких инвеститора; клановско-картелског уређења косовског политичког система што може довести до палестинизације политичког живота и појаве некаквог албанског Хамаса и Фатаха и њиховог дугорочног (не)институционалног сукобљавања; нефункционисања институционалног система у Албанији; огромног социјалног незадовољства и појава нових сепаратистичких тенденција у Србији; раширености системске корупције у Хрватској; приватизовања целе државе од стране неколицине људи у Црној Гори. На све ово, треба додати и проблем презадужености свих балканских држава и разарајуће ефекте глобалне економске кризе по привредне и финансијске системе. Не постоји ни један наговештај да се може очекивати озбиљнији економски раст у овом делу Европе у наредној деценији, што ствара погодно тле за ескалацију неког од побројаних отворених питања. А ескалација само једног проблема у једној држави може изазвати ланчану реакцију и нове безбедносне изазове у свим балканским државама.

 

Иако је, гледано са становишта НАТО-а, досадашња балканска политика била изузетно успешнa, њеном применом се убудуће може постићи само контраефекат. Агресивно инсистирање на што бржем уласку у НАТО, поготово у Србији, Црној Гори и БиХ, где постоје унутрашњи отпори таквим плановима, пратиће свака врста подршке домаћим политичарима који про-НАТО политику буду заговарали и одобравање употребе свих средстава у борби против оних чији ће ставови бити супротни. Такво постављање може донети само мањак демократије и слобода, што можда и буде користило краткорочно-да би се донеле одлуке у корист НАТО-а а против воље и расположења огромне већине грађана, али дугорочно може донети само нестабилност и нове проблеме.

 

Садашња безбедносна архитектура региона је неодржива. Превише је проблема на исувише малом простору. Будућа дешавања могу стање учинити још више неподношљивијим и компликованијим.

 

Оквир за дугорочнију стабилност могло је представљати конструисање регионалног безбедносног оквира на темељима закључака Бадинтерове комисије. Али је тај папир западном подршком проглашењу независности косовских Албанаца бачен у ђубре.

 

НАТО-у је потребна нова доктрина за западни Балкан, уколико се савезници уопште могу договорити о томе шта и како даље на Балкану. Јер, постављање НАТО-а на Балкану зависи прилично и од тога како ће се НАТО у целини поставити према Русији и Ирану. Нити је у интересу свим европским чланицама НАТО-а ограђивање Русије, нити им је у интересу спровођење војне интервенције против Ирана. Самим тим није им ни приоритет вођење агресивне политике према балканским државама.

 

Ово је врло битно због тога, што се до сада често наводило како је улазак у НАТО услов за улазак у ЕУ, а нема сумње ни да ће та формулација и у будућности бити често понављана. Међутим, уколико се геополитички интереси САД и кључних држава чланица ЕУ не подударају, то ће оставити последице и на релацију НАТО-ЕУ, али и на саму ЕУ, зато што је велики број земаља истовремено и у ЕУ и у НАТО. У скоријој будућности, то може значити и поделу на европске и евро-атлантске интересе, који ће се све мање подударати. А то опет води новим поделама на Балкану, на оне који ће бити ближи европским или евро-атлантским вредностима. Да све буде сложеније, те нове поделе могу бити на званичном нивоу-између држава, где ће једна балканска земља гледати стратешки да се везује за Вашингтон, а друга за Берлин или Брисел, али могу се одразити и на унутрашњем плану у свакој од држава. Гомила политичких странака, невладиних организација, медија и појединаца до сада су заступали „про-западне“ вредности и интересе. Остаје да се види како ће се понашати када Запад више не буде монолитно наступао и какав ће то ефекат имати на унутрашњу стабилност појединих држава.

 

Садашња безбедносна архитектура региона је неодржива. Превише је проблема на исувише малом простору. Будућа дешавања могу стање учинити још више неподношљивијим и компликованијим. Оквир за дугорочнију стабилност могло је представљати конструисање регионалног безбедносног оквира на темељима закључака Бадинтерове комисије. Али је тај папир западном подршком проглашењу независности косовских Албанаца бачен у ђубре. Оквир за дугорочнију стабилност могла је представљати и реализација Солунске агенде и брз пријем држава Западног Балкана у ЕУ. Али ни до тога није дошло. Зато је потребно размишљати о новом решењу. Решење се не може тражити у паролама и акцијама одељења НАТО за јавну дипломатију, већ у новој политици и реалнијем и поштенијем сагледавању узрока проблема на Балкану. „Искрено партнерство значи да моћне државе више слушају о потребама људи, а мање намећу своје планове споља.“

 

Будућност НАТО после самита у Лисабону

 

Војни буџети низа држава су драматично смањени, и што је још проблематичније, међу тим државама предњачи Велика Британија, један од носећих стубова Алијансе.

 

Такође, рејтинг НАТО-а у јавном мњењу великог броја чланица се после неуспеха у Авганистану, неслоге у Ираку и нереаговања у Грузији стрмоглавио на најнижи ниво још од оснивања ове организације.

 

Шта је будућност НАТО?

 

Стратешке и геополитичке разлике које се испољавају између једне групе чланица окупљених око САД и друге групе окупљених око Немачке из године у годину постају све веће. НАТО чланице више немају исту перцепцију о томе шта су кључне безбедносне претње нити како се према појединим отвореним питањима поставити.

 

Чак и да постоји консензус унутар НАТО о томе шта и како даље, поставило би се питање реализације. Војни буџети низа држава су драматично смањени, и што је још проблематичније, међу тим државама предњачи Велика Британија, један од носећих стубова Алијансе. Такође, рејтинг НАТО-а у јавном мњењу великог броја чланица се после неуспеха у Авганистану, неслоге у Ираку и нереаговања у Грузији стрмоглавио на најнижи ниво још од оснивања ове организације.

 

Распад НАТО-а никоме од чланица не би одговарао. Распад би могао довести до потпуног политичког и безбедносног хаоса у Европи. Сви проблеми, међуетнички и међудржавни, деценијама уназад гурани под тепих, могли би неконтролисано букнути.

 

НАТО је у великом проблему, међутим распад НАТО-а никоме од чланица не би одговарао. Распад би могао довести до потпуног политичког и безбедносног хаоса у Европи. Сви проблеми, међуетнички и међудржавни, деценијама уназад гурани под тепих, могли би неконтролисано букнути. Битка за утицај и позиционирање у Европи постала би приоитет и аутоматски би значила и брзо повлачење из Авганистана, што не би само водило повратку Ал-Каиде на власт у Кабулу, већ би угрозило и опстанак низа секуларних режима у другим муслиманским земљама, пре свега у Средњој Азији. То би опет резултирало низом регионалних оружаних сукоба које више нико не би био у стању да контролише.

 

Зато и појединци који унутар ЕУ заговарају процес војног осамостаљивања и формирања посебних ЕУ одбрамбених снага, виде тај процес кроз етапе и трансформацију у дугом року.

 

Појединци који унутар ЕУ заговарају процес војног осамостаљивања и формирања посебних ЕУ одбрамбених снага, виде тај процес кроз етапе и трансформацију у дугом року.

 

Такође, препоруке у ком смеру мењати концепцију предложене од стране групе експерата које је предводила Медлин Олбрајт изложене у документу „НАТО 2020“, уз пратеће текстове, објашњења и образложења појединаца и организација који су у писању предлога нове стратегије учествовали, нису решење. Геополитичке последице таквог приступа биле би катастрофалне. Могуће је да су анализе добити-и-трошкова моћних америчких think-tank организација показале да се физичка, војна контрола нафтних изворишта у Ираку и гасних изворишта у Ирану исплати по било коју цену. Али војна интервенција у Ирану није само питање гаса и зараде од његове продаје. То може представљати пут без повратка за готово све муслиманске земље и увести нас у цивилизацијски рат који Запад не може да добије. Западна цивилизација јесте војно, економски и технолошки надмоћнија, али је истовремено западна популација значајно демографски старија, а западна друштва су потпуно неприпремљена за било каква сукобљавања, поготово не цивилизацијска. Могуће је и да су исти think-tank умови израчунали како је само сиромашна и неразвијена Русија-добра Русија, и да је зато треба физички одвојити од финсијских извора на Западу и подстаћи њену унутрашњу дестабилизацију. Али је сигурно да Русија то неће мирно посматрати. Да ли ће руске контрамере допринети стабилизацији прилика у Европи? Задовољна Русија, оријентисана ка развоју сопствене економије и инфраструктуре, и решавању соптвених социјалних проблема не може никоме на Западу бити непријатељ, а у Средњој Азији и на Далеком истоку може бити само фактор стабилности.

 

Западна цивилизација јесте војно, економски и технолошки надмоћнија, али је истовремено западна популација значајно демографски старија, а западна друштва су потпуно неприпремљена за било каква сукобљавања, поготово не цивилизацијска.

 

Поновно активирање хладноратовских идеја о „контроли простора“ и „санитарним кордонима“ нису решење. Њихова примена могла би изазвати већу катастрофу у свету, него што је изазвало агресивно спровођење стратешких одредница формулисаних на самиту у Вашингтону 1999.

 

Од ствари, наведених у предлогу нове стратешке концепције, НАТО би морао да преузме иницијативу у области информатичког тероризма. Неки кораци су после инцидента у Естонији од пре две године предузети, али то је тек почетак. Шок који би могао да произведе „сајбер-терористички“ упад у глобални систем плаћања кредитним картицама путем интернета, био би многоструко већи од терористичког напада 11.септембра 2001. Такође, активније бављење овим стварима отвара и питање нових законских оквира које треба дефинисати, због проналажења равнотеже између права јавности да буде обавештена и потребе владе да заштити одређене податке, права појединца на приватност личних података и права безбедносних служби на контролу. НАТО би морао да се ангажује и на тражењу одговора на питање како смањити разлике на релацији богати север-сиромашни југ. У последње две деценије ове разлике су утростручене и од стране УН проглашене за највећу глобалну безбедносну претњу у наредним деценијама. Ту НАТО може дати свој пун допринос и преузети лидерску позицију.

 

Задовољна Русија, оријентисана ка развоју сопствене економије и инфраструктуре, и решавању соптвених социјалних проблема не може никоме на Западу бити непријатељ, а у Средњој Азији и на Далеком истоку може бити само фактор стабилности.

 

НАТО није способан да се одржи на евроазијском „римленду“, нити да без великих проблема контролише стратешки „хартленд“, нити унутар ове организације постоји сагласност да то треба чинити.

 

Што се тиче питања будуће експлоатације необновљивих природних ресурса, као и огромног демографског раста, што ће вероватно водити ка избијању низа локалних и регионалних оружаних сукоба због жеље за контролом енергетских ресурса, али и изворишта воде и обрадивих површина, па самим тим и новим геополитичким прегруписавањима, НАТО мора бити спреман на сарадњу и партнерски однос, пре свега са Русијом. НАТО није способан да се одржи на евроазијском „римленду“, нити да без великих проблема контролише стратешки „хартленд“, нити унутар ове организације постоји сагласност да то треба чинити. Због тога нове стратешке одреднице не треба тражити у агресивној и експанзионсистичкој доктрини.

 

Идеје за решење треба тражити у настављању политике која је свој ефекат показала почетком деведесетих. Што се односа НАТО и Русије тиче, то би значило:

 

1. Партнерски однос између НАТО и Русије који јемчи неагресију, редовне консултације о питањима безбедности и заједничку акцију у циљу спречавања ширења оружја масовног уништења. Ово би подразумевало и заједничку дипломатско-политичку акцију према Ирану, којом би Техеран морао да пружи додатне чврсте гаранције да неће развијати војни нуклеарни програм, у замену за немешање у унутрашња питања.

 

2. Руско прихватање потребе неких источноевропских и средњеевропских чланица НАТО за додатним присуством НАТО снага због осећаја сталне угрожености од стране Русије. Ово се пре свега односи на балтичке државе, где је однос према Москви оптерећен разним стварима историјског карактера и где ће страх од Русије постојати увек-ма како се војно и политички Москва постављала.

 

Поставља се питање-да ли постоји алтернатива сарадњи. Одговор на то можда ће уследити и брже него што било ко очекује.

 

3. Прихватање НАТО-а да се не шири на Белорусију, Грузију, Азербејџан и Украјину (осим уколико се Украјина не подели на два дела).

 

4. Прихватање НАТО-а да гарантује неутралност свим европским државама које не желе чланство у овој организацији.

 

5. Признавање Русије од стране НАТО-а као делимично одговорне за одржавање безбедности међу православним земљама и у областима где је православље предоминантно.

 

6. Заједничко супротстављање безбедносним проблемима, актуелним и потенцијалним, са којима се НАТО и Русија суочавају имајући у виду деловање радикалних секти, верских и политичких покрета међу муслиманима у Средњој Азији, на Кавказу и на Балкану.

 

7. Заједничко тражење одрживих политичких решења и безбедносних конструкција за замрзнуте конфликте на простору Европе и бившег СССР, а који могу оптерећивати међусобне односе НАТО и Русије.

 

8. Давање међусобних гаранција између Русије и НАТО по питању вођења енергетске политике и енергетске безбедности са једне стране и омогућавања бржег технолошког развоја руске привреде, са друге стране.

 

Наравно, увек ће се оваквим предлозима јавити отпор пре свега на страни НАТО-јастребова, чији ставови о Русији и њеним савезницима често имају и црту благог расизма, али и међу многим гео-стратезима у Москви који сваког НАТО војника у Естонији виде као директну претњу сигурности Санкт Петербурга. Међутим, поставља се питање-да ли постоји алтернатива сарадњи. Одговор на то можда ће уследити и брже него што било ко о чекује. У зависности од тога како се НАТО буде изјаснио о руском предлогу „Споразума о основама будуће сарадње Русије и НАТО“.  може се претпоставити и шта ће бити прихваћено од препорука које су предложене у новом стратешком документу „НАТО 2020“. А од тога опет зависи и како ће Евроазија изгледати у наредној деценији.

 

Центар за стратешке алтернативе

 

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/11/20/dusan-prorokovic-zasto-se-pise-nova-strateska-koncepcija-nato/

 

 

 

 

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ

Б Е О Г Р А Д

25. децембар 2010.

                               Годишња скупштина Београдског форума

 

          ПОТРЕБАН ПОЛИТИЧКИ ОКВИР ЗА ПРЕГОВОРЕ О КОСМЕТУ

                      

                                            Србији није место у НАТО

 

Педесет наслова у тиражу од више десетина хиљада примерака, стотине домаћих и десетине међународних конференција, округлих столова и трибина – само су неки од показатеља 10-годишње активности Београдског форума за свет равноправних  независног, нестраначког, непрофитног удружења. Током 2010. Форум је издао четири нова наслова у тиражу од 5.000 примерака, организовао више јавних трибина и промоција у Србији и учествовао на пет међународних  конференција у Лисабону (2), Брислу, Хановеру и Москви.

Ово је, поред осталог, истакнуто у извештају који је поднет на данашњој редовној годишњој скупштини Београдског форума одржаној у препуној сали Галерије компаније „Прогрес“, у Београду.

За председника са четворогодишњим мандатом поново је изабран Живадин Јовановић, за председника Скупштине Драгомир Вучићевић, а за председника Надзорног одбора Радован Матовић.

Дубоки социјални, економски и политички проблеми у Србији данас не могу објаснити наслеђем „старог режима“, нити светском економском кризом већ, пре свега, политиком, одсуством визије и грешкама власти од  2000. до данас. Новој  елити, судећи по стању националне економије, није био приоритет развој и стварање нове акумулације, већ како да криминалном распродајом народног богатства себе обогати. Уместо да предочи резултате десетогодишњег владања нова елита прибегава опробаном средству – поново баца прашину у очи јавности  обећањима „бољег живота“ и убрзаног пута ка ЕУ, овога пута упакованих у „стратегију развоја до 2020.“ Зашто тек сада, откуд обећање 400.000 нових радних места када се претходно обећање о 200.000 ново-запослених претворило у 200.000 ново-отпуштених није сасвим јасно, али одокативна обећања обично се лансирају пред изборе.

Ово су нека од запажања које је изнео Живадин Јовановић поводом Извештаја о раду Београдског форума.  

Од усвајања резолуције Генералне скупштине Уједињених нација 10. септембра о.г. дошло је до заокрета у државној политици према Косову и Метохији. Тај заокрет се огледа у одустајању власти од сопственог, објављеног предлога резолуције који су подржали како јавност у Србији тако и већина земаља света и преконоћном прихватању резолуције-диктата Вашингтона и Брисла коју је државни врх, без иоле нелагодности, окарактерисао као „компромисну“. Остаће заувек нејасно, шта је од српских интереса прихваћено у тој „компромисној“ варијанти  ако се не помињу ни золуција Савета безбедности УН 1244, ни унилатерална сецесија, ни будући статус. Тиме је Албанцима и њиховим заштитницима дат аргумент за учвршћеивање  става да је питање статуса решено а да се може преговарати једино о тхничким, или тзв. животним питањима. Албанци и њихови заштитници, прилазе преговорима само као технологији даљег увлачења српског руководства у технологију признавања независности. Прихватање преговарања без дефинисања политичког и правног оквира, без позивања на резолуцију СБ 1244 којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије, практично значи одрицање преговора о статусу. Сада је јасно, да ће онога часа када српска страна, више због јавности него стварне жеље за успех, покрене питање статуса, Албанци одустати од даљих преговора а да неки нови Хил, Ахтисари или Солана – Лејди Ештон, на пример – рећи – жао нам је, али преговори су завршени. Баш као што је то био случај пре пар година у Бечу.

Уместо што трчи изјавама да ће преговарати и са Тачијем чак иако је (док је) под лупом најстарије европске институције (ако је то „демократска воља“ Албанаца и „демократске међународне заједнице“), српска страна би много више урадила за српске интересе, допринела европским стандардима, па и миру и стабилности у региону, јасним ставом да претходно треба утврдити, да тај оквир не може бити изван или изнад резолуције СБ 1244. Тачно да је резолуција ГС УН новијег датума, да долази након неповољног саветодавног мишљења Међународног суда правде, али она није, нити може постати замена за резолуцију СБ УН 1244 која једини политички и правно обавезујући докуменат трајног значаја. То јест, ако га се Србија не одрекне, ако не настави понижавајућу улогу у трговини државном територијом и игри обмањивања сопствене јавности, по шаблону на који недавно и  „Викиликс“ подсећа.

Нова стратегија НАТО-а усвојена на недавном самиту у Лисабону представља нови покушај оправдавања постојања НАТО-а и огромних војних издатака. То је такође одраз настојања да се НАТО наметне изнад Уједињених нација присвајајућои себи неограничено право на војне интервенције свуда по свету где водеће силе имају економске, политичке или безбедносне интересе. У том смислу, доктрина глобалног интервенционизма НАТО-а је одговор најбогатијих земаља, а пре свега САД, на светску економску и енергетску кризу, покушај пребацивања њених последица на сиромашније и слабије, кад затреба, и војним путем.

Јовановић је указао да је нова стратегија НАТО-а испробана 1999. на Србији, када су услови били битно другачији него данас. Униполарни поредак је у међувремену тихо, али суштински постао део историје јер су се јавили нови центри економске, финансијске, политичке, а делом и војне моћи. Кина је постала земља са највећим, трилионским девизним резервама, Русија је поново фактор глобалних односа моћи, формиран је Шангајски савез, Групу 8 је потиснула Група 20, БРИК игра све значајнију улогу у глобалним економским кретањима. Да ли нова стратегија НАТО уважава, подржава или се супротставља променама у глобалним односима моћи, нарочито, с обзиром да те промене практично укидају монополе из периода униполарног периода?

Србији, као малој, мирољубивој земљи, није место у НАТО-у као офанзивној војној  организацији – сматра Јовановић. Чланством у НАТО-у Србија би била обавезна да шаље своје војнике да ратују у далеким  деловима света и то за интересе земаља које су 1999. извршиле агресију на нашу земљу, које су и подржавале албански тероризам и сепаратизам на Косову и Метохији и међу првима признале сецесију.

Због агресије НАТО 1999. Балкан ће још дуго бити нестабилан, а због употребе осиромашеног уранијума у људи у Србији и Републици Српској ће још дуго умирати. Чланство у НАТО би обавезало Србију на нова задуживања од више милијарди долара за прилагођавање војне технике, наоружања и инфраструктуре НАТО стандардима. А Србија је и данас већ презадужена и дугове враћа новим, још неповољнијим задуживањем и распродајом онога што су стварала раније генерације, јер национална привреда није, нити је извесно када ће постати, извор прихода за отплату дугова.

САД, ЕУ и НАТО дуго већ врше притисак, не само ради обезвређивања резолуције СБ 1244 о Косову и Метохији, већ и ради ревизије Дејтонско-париског споразума о миру у БиХ. Њихов је крајњи циљ укидање Републике Српске и стварање „грађанске“, односно унитарне БиХ под доминацијом Муслимана. Подршком сецесији Космета и унитаризацији БиХ САД настоје да се у исламском свету легитимишу као праведна и пријатељска земља која, ето, у срцу Европе, ради на стварању две исламистичке државе, не би ли тако сузбиле растући антиамериканизам и добиле одрешене руке да и даље несметано експлоатишу енергетска и минерална богатства арапских и других исламских земаља. Пошто директни притисак на Владу Републике Српске не даје резултате, САД и ЕУ врше снажан притисак на руководство Србије не би ли оно постигло у Бања Луци оно што САД и ЕУ не полази за рком и све ће им теже полазити. У позадини је процена, да ће Србија због своје политике „једине алтернативе“ прихватити улогу полуге за притисак на Владу Републике Србије.

Београдски форум сматра да Србија треба у потпуности да извршава своју улогу гаранта Дејтонско-париског споразума, да том улогом не тргује и да своју опредељеност за Европу не доказује повлађивањем захтевима за ревизију Дејтона. Србија треба да се јавно и дипломатски залаже за његову доследу и целовиту примену јер је то једнако у интересу мира, безбедности и напретка сва три конститутивна народа и оба ентитета. Покушаји укидања консенсуса и враћања на одлучивање мајоризацијом што је својевремено довело до грађанског рата, морају се на време обесхрабрити као опасни и неприхватљиви.

Скупштина Београдског форума је прихватила Ивештај о раду и план рада за 2011.

Скупштини је, поред чланова, присуствовао већи број представника сродних удружења из Србије и иностранства, као и дипломатских представника

акредитованих у Београду.

                                                                                       Ж. Јовановић

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Кушнер је морао да зна!  

уторак, 21 децембар 2010 15:28 Раде Мароевић – РТС

Бернар Кушнер редовно извештаван о организованом криминалу, тврди један од некадашњих шефова УНМИК полиције, Канађанин Стју Келок у интервјуу за Интернет портал РТС-а. Американци “изабрали” Тачија за лидера и било му је све дозвољено. Његови сарадници уживали амбасадорски статус.

Капетан Стју Келок, некадашњи шеф Одељења УНМИК полиције за тешки криминал, тврди да је тадашњи први човек мисије Уједињених нација Бернар Кушнер “морао да зна” детаље о организованом криминалу на Косову, али да је Хашим Тачи био међу “недодирљивима” јер је, још онда, одабран за лидера косовских Албанаца.

“Не могу да потврдим да је Кушнер знао за трговину органима, али апсолутно нема никакве шансе да није имао информације о организованом криминалу на Косову. Комесар полиције га је редовно извештавао, а и сам је постајао права напаст када се појављивао на местима злочина како би придобио медије”, рекао је Келок Интернет порталу Радио-телевизије Србије.

Келок, који је био шеф Одељења УНМИК полиције за тешки криминал 2000. и 2001. године, објашњава да је на Косово, после доласка службеника Уједињених нација и трупа НАТО, “следећа стигла мафија”.

“Био сам потпуно свестан ко је господин Тачи и колики је његов утицај. Међутим, у круговима у којима сам ја деловао, било каква критичка дискусија о њему или његовим сарадницима била је одмах одбацивана. У то време, био сам сведок стварања државника. Било ми је јасно, кристално јасно, да је баш он био изабран и да никада неће бити доведен у везу са било каквим криминалним активностима. И све то упркос чињеници да је имао утицај на убирање пореза, трговину дрогом и белим робљем, оружјем и шверцом разне робе”, рекао је Келок.

“Све се то дешавало без обзира што су сви живели у страху од њега и његових ‘пајтоса’. УН и НАТО наставили су да га мазе. Он је био део излазне стратегије и не верујем да постоји било ко ко не верује да је то истина”, рекао је Келок.

Тачијев “чувар” Џок Кови

Келок, који је после одласка са Косова као једини странац учествовао у истрагама после напада Ал Каиде на Њујорк, 11. септембра 2001. године, рекао је и да нема никакве дилеме да су политичку заштиту некадашњим командантима ОВК и Тачију пружали челници УНМИК-а.

“Мислим да је поштено да се каже да је Џок Кови имао умешане прсте у сваку значајнију одлуку. Он је био заменик Специјалног изасланика генералног секретара УН, господина Кушнера, који је, пак, служио само сопственим интересима и поставио темеље за нешто што је постало неизбежан политички исход”, рекао је Келок.

То се, објашњава Келок, рефлектовало у свим сферама друштва, због чега је реализација масе амбициозно замишљених пројеката застала на пола пута, отварајући некадашњим герилцима место да снажније држе све конце у косовским институцијама.

“Рецимо, трансформација ОВК у Косовски заштитни корпус била је само козметичка… ОВК и Косовски заштитни корпус контролисали су граничне прелазе. Авганистански хероин, бензин, жене, оружје и свакаква роба неометано су прелазили, јер су возила била посебно обележена”, рекао је Келок.

“Немам ни трунку сумње да су Тачи и његови сарадници стајали иза овога. Уосталом, то је била награда победницима. Иако се то међународним организацијама, можда, није свиђало, он је, уз америчку подршку, де факто био председник и није постојало ништа што би ту чињеницу могло променити”, рекао је канадски полицајац.

Келок је, такође, објаснио да су се ознаке на возилима мењале, али су у сваком тренутку биле познате цариницима, возачима и наоружаним људима, који су такве транспорте пратили.

“Знам за случај када цариник, у почетку, није желео да сарађује, па је натерао возача да плати царину. То се највероватније десило, јер су се на граничном прелазу у том тренутку налазили међународни полицајци и Кфор”, рекао је Келок.

“После, њему и његовој породици прећено је смрћу, па је био приморан да оде у кућу Сабита Геција, из свог џепа врати пун износ царине и преклиње за свој живот и животе чланова породице. Наравно да због овог догађаја није желео да се подиже прашина”, рекао је Келок.

Објашњавајући однос снага међу косовским Албанцима, Келок је објаснио да се ривалитет између кључних политичких странака “усијавао” са приближавањем избора, па самим тим и ниво насиља који је пратио припреме за гласање.

“Углавном су за насиље и претње биле одговорне Тачијеве присталице… Убиства и отмице били су уобичајена појава и у комбинацији са прихваћеном тредицијом осветништва, ситуација је већи део времена била нестабилна и збуњујућа”, рекао је Келок.

Случај Сабита Геција

Током истраге о илегалним затворима на северу Албаније, Еулекс је почетком маја ухапсио Сабита Геција, једног од оснивача ОВК, сарадника Хашима Тачија, и човека који годинама слови за шефа мафије. Прво хапшење Сабита Геција, после које је 2001. године осуђен на пет година затвора због изнуђивања новца, извела је јединица на чијем се челу налазио Стју Келок.

“Сећам се да је комесару полиције стављено до знања да ће хапшење Сабита Геција изазвати реакцију локалног становништва. Мени је јасно речено да ће Сабит Геци до зоре бити слободан. То се није десило и јако сам се трудио да буде тако. Не знам да ли су тим изјавама желели да ме узнемире, или ја тада нисам био свестан њихових намера”, рекао је Келок.

Објашњавајући шта се дешавало одмах после хапшења једног од команданата ОВК, Келок је рекао да су Албанци били прилично збуњени и да су са нестрпљењем чекали исход читавог процеса.

“Локално становништво осећало је нешто између страха, олакшања и неверице. Неверице, јер је један од недодирљивих ипак ухапшен. Ово хапшење требало је да дефинише кредибилитет мисије. Плашили су се Геција и његовог утицаја, чак и кад је био у притвору”, рекао је Келок.

“Сви су знали ко је Сабит Геци и ко су његови сарадници, па је његов утицај знатно надмашивао утицај који је имала комплетна постава представника међународне заједнице. Међу недодирљивима, у то време, био је и Сами Љуштаку. То му је гарантовало положај унутар ОВК. Рекао бих чак да је уживао статус какав имају амбасадори”, рекао је Келок.

“Као што је господин Марти тачно закључио, ОВК је био пешадија НАТО-а и УН, па су и они сами веровали да спадају у добре момке који помажу Западу да свргне један ужасан режим. Зашто би онда размишљали о правилима или неком надзору. Циљ оправдава средства”, рекао је канадски полицајац.

Граница и север Албаније

Келок је, такође, био део делегације која је 2001. године у Тропоји, на северу Албаније, водила преговоре са албанском полицијом око враћања возила која су, претходно украдено од службеника УНМИК-а.

“У Тропоји нас је дочекао шеф полиције и неколико његових полицајаца. Речено нам је да је управо убио једног човека који се налазио у притвору, како би нам показао да држи ствари под контролом”, рекао је Келок.

“Сећам се, покушавамо да преговарамо са овим ‘шефом’ који је седео на челу стола у маниру каквог диктатора. Био је видно разочаран, јер му нисмо донели неке поклоне. На крају, успели смо да вратимо неколико возила која се се налазила на паркингу полицијске станице и уверимо се којим путевима се превози сва та роба”, рекао је Келок.

Према његовим речима, било је јасно да су граничне прелазе контролисали бивши припадници ОВК, па су туда несметано пролазили аганистански хероин, бензин, жене, оружје и свакаква роба.

“Немам ни трунку сумње да су Тачи и његови сарадници стајали иза овога. Уосталом, то је била награда победницима. Иако се то међународним организацијама можда није свиђало, он је, уз америчку подршку, де факто био председник и није постојало ништа што би ту чињеницу могло променити”, рекао је Келок.

Истрага о Тачију

Уколико међународна заједница не буде адекватно одговорила на оптужбе које се наводе у Мартијевом извештају, биће оптужена да није учинила апсолутно ништа да заустави тиранију и да покушава да “покрије” још једног ратног злочинца.

Биле су потребне деценије да се оваква дела признају и да се нешто учини у случају Чарлса Тејлора. Овде је у питању кредибилитет бројних организација и надам се да ће учинити праву ствар – наредити потпуну и непристрасну истрагу о господину Тачију, његовим “сарадницима” и како је уопште успео да се дочепа власти.

Трговина органима

“Гласине о трговини органима појавиле су се још у моје време, али нису биле потврђене. Било је гласина о болници у Приштини и криминалним активностима које се тамо одвијају, али у то време је било толико много других, горућих приоритета. Имао сам ужасно мало људи да би могао да истражујем гласине”, рекао је Келок.

Канадски детектив је, међутим, рекао да је око приштинске болнице колала огромна количина новца, за чије порекло није било никаквог објашњења.

“У једном случају чак је избио и оружани обрачун, када је убијен један радник обезбеђења и украдено милион немачких марака. Апсолутно нико није умео да нам објасни како и зашто је у болници било милион марака готовог новца”, рекао је Келок.

http://www.in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/3592-kusner-je-morao-da-zna

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

ISTORIJSKI TEKST KOJI UKAZUJE NA ZAVERU PROTIV SLOVENA

Prevod originalnog engleskog teksta. Originalni tekst možete videti na stranici Crimes Against the Slavs ovog sajta.

 

Objavljeno u gornjem časopisu 12 septembra 1921, str. 505

…Dan, kad će biti previše Japanaca za život u Japanu, se brzo približava i stoga se Japanu mora dozviliti da proširi svoje teritorije…

 Zabluda o prenaseljenosti je zahvatila i materijaliste i sentimentaliste Amerike. Materijalisti zauzimaju stav da ako Japan mora da se proširi, u interesu je Amerike, Kanade, Australije i Novog Zelanda da mu se dozvoli da se širi na štetu Kine i Rusije i stim ukloni mučni imigracioni problem u Anglo-Saksonskim teritorijama. Zašto bi se mi brinuli o bojama azijatskih zastava? Tiče li se nas da li je Mandžurija kineska ili japanska? Utiče li na našu sreću da li je Sibir ruski ili japanski?

 Takav je hladnokrvni argument materijalista. On nije bio ni bez jakih zagovornika među moćnicima. S vremena na vreme kablovi prenose vesti da je poneki prominentan uvazeni Amerikanac ispoljio takav pogled. I ako ne idu u krajnost da ponude Ruse i Kineze kao meso u japanskoj ishrani, oni barem iskazuju ogromnu simpatiju za Japan u njegovoj uznemirenosti i najavljuju svoju potpunu saglasnost sa konceptom da Japan ’’mora da se proširi u nekom pravcu’’, sugerirajući  predpostavku da im se ne sviđa da se on širi u  Kaliforniji ili bilo gde van granica Azije.

 Jedan američki filozof, ništa manje upoznat nego bilo koji drugi sa situacijom dalekog Istoka, je prosledio tu materijalističku šemu do svog logičnog ishoda i hteo bi da Amerika i Britanija, ne samo dozvole, nego čak i podstaknu Japan da prodre, koliko god daleko može da se podstakne da ide u azijsku Rusiju. Onda, po tom argumentu, rasna pitanja će biti izborena u srednjoj Aziji između Japanaca i Slovena. To će potrajati dugo i dok se to odigrava, oba ta problematična naroda će biti prezauzeta da bi ometali mirni razvoj Anglo-Saksona nad ostatkom zemaljske kugle.

(Sa engleskog preveo M. Celik)

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

03. 12. 2010. 11:30h 13:41h | RTS

“Vikiliks” otkriva kako se

 ”pravila” nezavisnost Kosmeta

Među dokumentima američke vlade koje je svetskim medijima dostavio “Vikiliks“ nalaze se i zapisi kako se “pravila“ nezavisnost Kosova i Metohije, učešće Amerike u tom procesu, razgovori svetskih lidera, ubeđivanja i ucenjivanja, kao i rasprave oko toga šta ponuditi Srbiji kako bi omekšala svoj stav po pitanju nezavisnosti. Strah od ruskog veta u Ujedinjenim nacijama naveo je SAD i Francusku da traže alternativne pravce rešavanja statusa Kosova i Metohije. Amerikanci su tražili brzu akciju, a Francuzi bili malo odmereniji. Berluskoni je razgnevio ostale članice Kontakt grupe, rekavši da potezi SAD-a u vezi sa Kosmetom predstavljaju provokaciju Rusije.

 

Vikiliks: Kako je Kosmet proglasio nezavisnost!

“Vikiliks” otkriva seriju diplomatskih manevara kojima je Vašington pokušao da ubrza proces rešavanja statusa Kosova i Metohije, ali je usput nailazio na oprez saveznika, poput Francuske, ali i otvoreno neslaganje Silvija Berluskonija, čije je motive Stejt department objasnio ličnim vezama sa Putinom.

     

SAD i Francuska zaobilaze Ruse

 

Sjedinjene Američke Države su, krajem2006. godine, bile svesne da plan bivšeg finskog predsednika Martija Ahtisarija neće dobiti legitimitet u Savetu bezbednosti UN, pa je tadašnji pomoćnik državnog sekretara Danijel Frid sa Francuzima tražio alternativne modele delovanja.

U depeši iz ambasade SAD u Parizu, objavljenoj na sajtu „Vikiliks“, naveden je razgovor pomoćnika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, Danijela Frida, sa političkim savetnikom francuskog predsednika Žaka Širaka, Morisom Gurdo-Montanjom, od 7. decembra 2006. godine.

Putin je, prethodno, rekao Francuzima da Rusija neće oklevati da stavi veto na rešenje sa kojim se ne slažu sve strane, rekao je Gurdo-Montanj govoreći o Ahtisarijevom planu.

 Francuski zvaničnik preneo je i Putinovu zabrinutost, zbog mogućnosti podele i spajanja severnog dela Kosmeta sa Srbijom i južnog dela sa Albanijom, što bi dovelo do potencijalne radikalizacije muslimanske države u srcu Evrope.

Gurdo-Montanj je tada govorio o planovima Francuske da ubedi EU da Srbiji ponudi Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, ne vezujući ga sa obavezom potpune saradnje sa Haškim tribunalom, ali je izrazio zabrinutost, zbog eksplicitne pretnje tadašnjeg ruskog predsednika Vladimira Putina da će uložiti veto na rezoluciju Saveta bezbednosti UN o KiM.

Frid je uzvratio da Zapad treba da se pripremi da deluje i bez Rusa, piše u depeši koju je kao tajnu, 12. decembra 2006, poslao tadašnji američki ambasador u Francuskoj Kreg Stejplton.

“SAD je odlučio da Srbiji ponudi Partnerstvo za mir, kao podršku demokratskim snagama uoči izbora. Predsednik Boris Tadić je napravio dobru podlogu za evroatlantsku budućnost Srbije”, naveo je Stejplton.

Prenose se i reči Danijela Frida, koji je u Parizu rekao da je Srbima i Albancima, 2006. godine, rečeno da će Kosmet biti nezavisan, dok Zapad treba da se pripremi da deluje i bez Rusa.

Solženjicin protiv nezavisnosti

 

Čuveni ruski pisac i disident Aleksandar Solženjicin, nekoliko meseci pred smrt, američkom ambasadoru u Rusiji Vilijemu Burnsu izneo je mnoštvo oštrih primedaba na priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije, navodeći da Srbi ne treba da plaćaju cenu zbog grehova Slobodana Miloševića.

Izveštaj je Burns poslao Stejt departmentu u aprilu, četiri meseca pred smrt Solženjicina

Strah od OVK

Frid je odgovorio da je Srbima i Albancima rečeno da će Kosovo biti nezavisno i da bi bila greška odstupiti, ocenjujući da bi kolebanje moglo da dovede do katastrofe i da izazove nemire kosovskih Albanaca, koji bi doveli do toga da Kfor shvate kao okupacione snage.

Francuska se zalaže za odlaganje, rekao je Gurdo-Montanj, ali je zabrinuta zbog toga što bi nezavisnost mogla da ima neželjene posledice. Frid se složio sa time da su poželjni pregovori o rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija koja bi bila prihvatljiva Rusiji, možda čak i izostavljajući reč nezavisnost, ali da bi trebalo da Zapad bude pripremljen da krene napred bez podrške Rusije.

“Rusija će iskoristiti svaki zastoj u pokušaju da podigne ulog. Gurdo-Montanj se načelno složio, ali i ponovo pozvao na pronalaženje načina da se Rusija omekša”, piše u depeši objavljenoj na sajtu „Vikiliks“.

Pokazati Rusiji da se Savet bezbednosti ne plaši veta

Ako treba delovati i bez Rusa u Savetu bezbednosti

Sjedinjene Američke Države su odlučile da podrže odlaganje Ahtisarijevih preporuka o statusu Kosova i Metohije. Frid je, međutim, ukazao na to da je od ključnog značaja da se brzo deluje, posle izbora 21. januara.

“Dodatno odlaganje ohrabrilo bi Srbe i druge da pomisle kako se Zapad uplašio. Vreme je da se ide dalje do nadgledane nezavisnosti”, piše u depeši. Frid je ocenio i da će se Rusija na kraju uzdržati od rezolucije Saveta bezbdnosti UN, mada je dodao da u to nije siguran.

“Ono što je izvesno jeste da Rusima ne sme biti dozvoljeno da veruju da će pretnja vetom delovati, jer bi oni to iskoristili. Zapad zato treba da pošalje signal da je spreman da se kreće bez njih, ako je neophodno, jer bi se nepostojanje signala tumačilo kao prećutni pristanak da Rusija podigne ulog. To je strašna mogućnost, ali paraliza bi bila gora”, rekao je Frid.

Francuski predsednik Žak Širak predložio je nemačkoj kancelarki Angeli Merkel da Evropska unija ponudi Srbiji SSP, čak i u slučaju nedovoljne saradnje Beograda sa Hagom, rekao je Gurdo-Montanj.

“Merkelova je najpre odgovorila negativno, navodeći Tadićev neuspeh da to ispuni, ali Francuska i dalje smatra da bi ponuda SSP mogla da napravi razliku na januarskim izborima”, rekao je Gurdo-Montanj, dodajući da će Francuska onda sama predložiti SSP.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/101220/Vikiliks-otkriva-kako-se-pravila-nezavisnost-Kosmeta 

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Ispovest poznatog britanskog pevača

Džejms Blant spasio svet na

Kosovu

| 15. 11. 2010. – 09:24h |

Poznati britanski pop pevač Džejms Blant kaže da je sprečio izbijanje trećeg svetskog rata kada je 1999. bio kapetan u britanskoj vojsci na Kosovu, piše danas list “Indipendent”.

List piše da je Blant, autor pop balade “You’re  Beautiful”, bio komandant NATO kolone koja je trebalo da zauzme strateški ključan prištinski aerodrom. Međutim na aerodrom su pre britanskih, stigli ruski vojnici.

Kapetan Blant je primio naređenje američkog generala Veslija Klarka da “uništi” ruske snage. Blant je odbio da izvrši naređenje i zahtevao je da se ta odluka razjasni.

“Srećom na radio vezi se našao britanski general Majk Džekson koji je rekao da neće dozvoliti svojim vojnicima da otpočnu treći svetski rat i naredio nam da opkolimo aerodrom” – navodi Blant.

On je dodao da bi i bez te intervencije odbio da izvrši naređenje Veslija Klarka koji je kasnije prevremeno smenjen sa položaja vrhovnog komandanta NATO-a u Evropi.

“Mislim da je svako ko se zalaže za rat – nakazan. Rat je grozan i ne želim da govorim o onome što sam video”, rekao je Džems Blant.

http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/217540/Dzejms-Blant-spasio-svet-na-Kosovu

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 04. 11. 2010. 22:34h | Srna

Islamsko Sarajevo etnički

očišćeno!

“Sarajevo je postalo islamska stopa na Balkanu na kojoj više nema mesta za hrišćanski narod, što potvrđuje i nevraćanje oduzete imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi i deložacija vrhbosanskog nadbiskupa kardinala Vinka Puljića iz njegove rezidencije u centru Sarajeva”, ocenio je politički analitičar Gostimir Popović.

Popović je istakao da sarajevske bošnjačke strukture Srbima i Hrvatima šalju jasnu poruku da u tom takozvanom multietničkom gradu nema mesta za njih.  

“Sarajevo je grad u kojem više neće biti mesta za ljude koji pripadaju bilo kojoj drugoj verskoj zajednici, osim islamskoj. Tamo će živeti samo oni koji su deo islamskog verskog i duhovnog kruga”, rekao je Popović za sutrašnji “Fokus”.

Bošnjačka elita širi islam nauštrb

normalnog života

On je istakao da sva dešavanja u Sarajevu, i politička i verska, pokazuju pravu nameru bošnjačke elite za širenjem islama u BiH, pa je samo pitanje kako će se i pod kojim uslovima islamizacija širiti na Balkanu i Evropi.  

Zamenik predsedavajućeg Zajedničke komisije za ljudska prava, prava deteta, mlade, imigraciju, izbeglice, azil i etiku parlamenta BiH Zoran Koprivica smatra da su dešavanja u Sarajevu ispolitizovana.  

“Na delu je čista politika i realizacija bošnjačkih interesa. Pod znakom pitanja je i postojanje ljudskih prava u Sarajevu, jer su prisutni problemi povratka imovine, zapošljavanja i drugih prava nebošnjaka”, naveo je Koprivica.  

Od multietičnosti nema ni traga ni

glasa

 

List navodi da nisu samo političari i analitičari saglasni da Sarajevo nije multietnički grad, nego tako misli i SPC, kojoj još nije vraćena zgrada Bogoslovije u Sarajevu, a u kojoj se nalazi Ekonomski fakultet.  

Sekretar Mitropolije Dabrobosanske Mitar Tanasić rekao je da je Sarajevo gotovo sto odsto jednonacionalni grad.  

“Postojanje dela verskih objekata drugih vera osim islamske ne daje Sarajevu pravo da bude multietnički grad i da se tako samoproglašava. Kada iz grada ode oko 150.000 pripadnika jednog naroda, kao što je to bio slučaj sa srpskim narodom, teško se više taj grad može nazivati multietničkim”, naveo je Tanasić i dodao da vlasti treba da omoguće povratak imovine svima, bez ikakve diskriminacije.

 Bošnjačke vlasti namerno satiru i Srbe

 i Hrvate

 

U nevladinom sektoru smatraju da je Sarajevo odavno etnički očišćen grad, ali da se takva situacija odnosi i na celu FBiH.  

“Bošnjačke vlasti sve čine da u Sarajevu više ne bude ni Srba ni Hrvata. Oni nemaju pravo na imovinu, ali ni na posao, tako da svi oni koji su se i vratili na svoja ognjišta, sada odlaze”, rekao je Veljko Stevanović, predsednik Saveza Udruženja izbeglih i raseljenih lica RS.  

Radomir Mićić, projekt-asistent u Birou za ljudska prava u Demokratskoj inicijativi sarajevskih Srba (DISS), smatra da je neophodno vratiti zgradu Bogoslovije SPC, jer je to znak za dalji život u Sarajevu.  

“Kada ljudi budu videli da se imovina SPC vraća Crkvi, to će biti pozitivan signal za sve koji hoće da se vrate na svoja ognjišta, ali i poruka onima koji ovde već žive da osete veću sigurnost”, rekao je Mićić i dodao da DISS vodi bitku sa sarajevskim vlastima da se poštuje odluka o konstitutivnosti naroda prilikom zapošljavanja.  

Kako je istakao Mićić, javni sektor u Sarajevu je jednonacionalan, jer je svega dva do tri odsto Srba zaposleno u ovom sektoru.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/94488/Islamsko-Sarajevo-etnicki-ocisceno

 

****************************************

AFORIZMI: Da nije istina bilo bi smesno

 Amerikanci brane svoju otadžbinu gde god se ona pojavi. 

 Srbija će postepeno ulaziti u Evropu: deo po deo. 

 Srbija treba da bude uređena zemlja. Da se ne brukamo svaki put kad nam dođe okupator. 

Navalite na Srbiju! Još malo pa nestalo. 

 Okupator će se pre ili kasnije pokajati. Niko se ovde nije usrećio. 

 *****************************************

12. 10. 2010. 15:34h 16:31h | Tanjug

Hrvatski sveštenik: Trebalo je da

gejevi dobiju batine!

Katolički sveštenik iz Kastava, kod Rijeke, Franjo Jurčević dao je podršku izazivačima nedeljnih nereda u Beogradu, za vreme “Parade ponosa”, izrazivši žaljenje što su prebili toliko policajaca, a ne homoseksualaca.

Šteta što je toliko policajaca povređeno, kaže Franjo i poziva “normalne Zagrepčane” da se ugledaju na srpske huligane

“Ono što se događalo u Beogradu, samo je dokaz da moralne nakaze i psihopate sve više ovladavaju sredstvima javnog informisanja, ulicama, ustanovama i gradovima. Mnogi Beograđani su pokazali što misle o tim psihopatima, jedino mi je žao što je toliko policajaca nastradalo. Policija je trebala da se povuče i dozvoli normalnim da sa tim bolesnicima malo prodiskutuju”, naveo je Jurčević na svom blogu.

Jurčević se pita s kojim pravom “šačica homoseksualaca i lezbejki na ulici traži neka svoja prava”, uz zaključak da manjina teroriše većinu.

On je one koji su demolirali centar Beograda i povredili desetine policajaca, nazvao “normalnim Beograđanima” i pozvao “normalne Zagrepčane” da se ugledaju na srpske protivnike Gej parade.

Štetu koja su napravili trebalo bi da snose oni koji su homoseksualcima dozvolili da izađu na ulice, smatra Jurčević.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/88653/Hrvatski-svestenik-pohvalio-beogradske-huligane

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

ГЛАВНА ТЕМА

ЗАУСТАВИТИ УБИСТВО

ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА.

Специјална операција Хашког

трибунала за убиство

В.Шешеља

улази у завршну фазу

 
ГЛАВНА ТЕМА | Александар МЕЗЈАЈЕВ | 25.09.2010 | 21:06
Србиjа Војислав Шешељ
 
Судски процес против лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља, који је у току у Међународном трибуналу за бившу Југославију, ушао је у нову фазу. И то је најопаснија фаза у току свих осам година, колико се Војислав Шешељ налази у хашком казамату. Ми смо већ писали о томе, да је ситуација у којој оптужени не може бити осуђен због потпуног краха оптужнице, али који не може бити ни ослобођен из политичких разлога, изузетно сложена. Ми смо већ видели како је трибунал „решио“ исти такав проблем у процесу Слободану Милошевићу. Међутим, ситуација у процесу Војиславу Шешељу испоставила се још тежом за Хашки трибунал.Ствар је у томе што је тринаест сведока оптужбе директно у сали изјавило, да дају изјаве под притиском тужилаштва. Ти сведоци су саопштили да им је прећено како ће се против њих покренути поступак у случају ако одбију да дају лажну изјаву против Шешеља. Они су саопштили такође, да им је прећено разрачунавањем са њиховим породицама, говорили су о психолошком терору, многобројним саслушањима без престанка. Такође су изјављивали да им је тужилаштво обећавало да ће у случају пристанка на сарадњу променити идентитете сведока и пребацити их у САД и друге земље Запада. 19. септембра био сам и лично у прилици да саслушам саопштења свих тих сведока за време велике међународне научне конфернције о предмету В.Шешеља у Београду.Званична реакција суда на ту ситуацију је судска одлука од 29. јуна 2010. године. Датом одлуком се започиње процес спровођења истражних радњи о ситуацији у вези са притиском на сведоке, у циљу да се они присиле на давање лажних изјава против В.Шешеља. С једне стране, чинило се, да је то добра одлука. Међутим, у тој одлуци постоје неки аспекти, који наводе на опрез.На први поглед, чини се, да се ради о покретању поступка против тужилаштва Међународног трибунала за бившу Југославију. Међутим, у ствари то није тако. Судско веће је одлучило да наименује amicusтужиоца, који ће одлучити „постоје ли суштинске основе за покретање поступка о мешању у вршење правосуђа“.Друго, најпре се чини да се ради о спровођењу истраге против Карле дел Понте, ХилдегардаУрц-Рецлафа и Данијела Саксона. Такав утисак стиче се називом одлуке, у којој фигурирају горе наведена имена. Међутим, у ствари ни то није тако. Одлука судског већа односи се на спровођење истражних радњи према „одређеним истражитељима тужилаштва“. На тај начин, истрага се НЕЋЕ спроводити у односу на три горе наведене личности – они су тужиоци, а не истражитељи(1).(Узгред речено, Хилдегард Урц-Рецлафвеома успешно наставља да врши своју функцију у другом процесу, што противуречи правилима вођења истраге, јер када се налази под истрагом (чак и прелиминарно) званична личност се привремено суспеднује са функције). Стога се поставља питање: зашто је суду била потребна таква игра са именима?Треће. Судско веће је одлучило, да сва овлашћења по закључцима о довољности оптужбе има amicusтужилац. Поставља сае питање: зашто? Зар није суд дужан да изнесе такав закључак? Или судије унапред скидају са себе одговорност за будући закључак тужиоца о томе, да нема основа за оптужбу?Четврто. Право наименовања amicusтужиоца судско веће је пренело на секретара МТБЈ. То такође своди објективност истраге на нулу. Секретар МТБЈ је фигура ништа мање кобна од осталих највиших руководилаца Хашког трибунала. Деловање секретара је током целокупног рада МТБЈ, нарочито у процесу Милошевићу и Шешељу, било како незаконито, тако и каткада аморално, а при том те радње остају у сенци. Примера таквог деловања секретаријата има на претек. То су и забране на састајање, поред осталог са члановима породице, то су и наметања адвоката, који су у очигледном сукобу интерса са оптуженим, најзад, последњи пример – одлука о одбијању да се Војиславу Шешељу плаћа рад одбране(2).И најзад, последње. За истрагу је amicusтужиоцу дато 6 месеци од тренутка његовог наименовања. И шта ми ту видимо? Пролази већ више од три месеца, а тужилац још није чак ни наименован! (3)Дакле, шта значи та, по свим мерилима, чудна одлука од 29. јуна? Да би се то схватило неопходно је схватити главно – трибунал није заинтересован ни за спровођење те истраге, нити за окончање процеса Војиславу Шешељу. Значи, свака радња МТБЈ, чак ако споља она и изгледа позитивном, у суштини има друге циљеве. У датом случају, изгледа, трибунал једноставно ради за јавност: тобоже, судије су објективне и непристрастне, оне доносе озбиљну одлуку против тужилаштва. Међутим, када се пажљивије разматра ситуација, постаје јасно да те радње и нису тако озбиљне, као што се може стећи утисак. И то, што се утисак не стиче „сам по себи“, већ се ствара вештачки, не може а да не изазове и најозбиљније бојазни. Сетимо се да је истрага вођена и о агресији НАТО – о кудикамо озбиљнијем злочину од притиска на сведоке. Међутим, окончана је она одлуком да се обустави даља истрага. Али за МТБЈ у процесу Шешељу главно је нешто друго – њима је важно да покажу, како се сада све чини у корист Шешеља. Али је то и најопаснији моменат! Управо је у том моменту и могућ снажан ударац по Шешељу, укључујући његово убиство.На последњој седници МТБЈ у процесу В.Шешељу одржаној 21. септембра постало је познато, да су се код В.Шешеља појавили изненадни проблеми са срцем, који захтевају хируршку интервенцију. Поред осталог, кардиограм показује аномалну аритмију и тахикардију. То је преозбиљна ситуација да би се одгађало предузимање хитних мера! Неопходно је да се изврше хитан медицински преглед В.Шешеља и његово лечење. Међутим, то треба да обаве независни лекари, којима верује сам Шешељ. У комисији лекара обавезно треба да буде и специјалиста из Русије. У противном, ми ћемо добити исте онакве закључке, као и у случају са Слободаном Милошевићем. У последњих шест месеци живота С.Милошевић је осећао снажне шумове и притисак у глави, уз делимични губитак слуха и вида. Погледајте какву је помоћ добио Милошевић од „најбољих“ лекара НАТО!„Доктор! Артс: „Атерослероза је нормална појава за пацијента  његовог узраста“.„Доктор“ де Лат: „Разлози за могући губитак слуха нису јасни. Могуће је да су они срчано-васкуларног карактера“. Међутим, де Лат изводи закључак о томе, да је „неопходно коришћење не слушалица, већ слушног апарата“! (Као што видимо, да би осигурао себе, „доктор“ указује на могући разлог, али је његова препорука уистину саркастична)1.„Доктор“ Споелстра: предлаже да се проблем реши тако што ће се „у слушалицама појачати звук“.(4)„Доктор“ Фалке: „Ја сам размотрио иузвештај тројице лекара са лором из болнице Броново. Његово мишљење: погоршање слуха је услед старости.(..) Ништа се више сада не може предузимати“(5).Лекар затвора МТБЈ и даље је „доктор“ Фалке. Светска јавносттреба да зна, каква је улога Фалкеа у убиству Слободана Милошевића. Он је заједно са начелником затвора МакФаденом организовао и реализовао махинације са анализама крви С.Милошевића, у току неколико месеци крио је информацију о резултатима од суда и од самог Милошевића, а такође сноси одговорност за фалсификовање друге информације, укључујући вођење два картона о издавању лекова, у којима се садрже различити подаци!Има ли оптужени МТБЈ право на медицинску помоћ? Да, безусловно да има. То је фиксирано у свим основним међународним нормама о правима човека и у документима, којима се регулишу права оптуженика. Има ли оптужени МТБЈ право на медицинску помоћ по сопственом избору, тојест, не медицинску помоћ уопште, већ помоћ лекара по свом избору? Да, такође безусловно. Као прво, све друго би нарушило презумпцију невиности: оптужени није крив, он се не лишава никкавих основних права, поред осталог, не ограничавају му се његова медицинска права.Према томе, сада је важно не дозволити трибуналу да одуговлачи у покушајима да одреди своје лекаре, или да уопште доведе у сумњу право Шешеља на избор лекара за свој преглед и лечење. Апсолутно је јасно да ће се трибнунал опирати. Независна медицинска експертиза може показати, да су проблеми са срцем код Војислава Шешеља изазвани вештачки. Међутим, неопходно је одмах рећи – свака смицалица у вршењу независне експертизе треба да се третира као покушај скривања вештачких узрока погоршања срчаних аномалија Војислава Шешеља! Средства за масовно информисање дужна су да што је могуће брже и шире дистрибуирају ту информацију. Међународна јавност треба да зна: ми знамо, да се убиство В.Шешеља не просто припрема. Оно је већ одавно почело и улази у своју финалну фазу! Неопходно је мобилисати све могуће ресурсе да би се оно спречило!___________________________________(1) Види одлуку заменика секретара МТБЈ од 5.јула 2010.године. D48083-D48080. (2) С тим у вези треба навести примере другачије врсте. Када је требало да се наименује amicusтужилац против В.Шешеља, секретар је на то утрошио свега 4 недеље. (Види одлуку секретара МТБЈ од 2. Марта 2010. Године D28-D27).(3) Писмо доктора Џ. Де Лара– затворском лекару Фалкеу од 28. Новембра 2005. године// Документ МТБЈ: IT-02-54-T, p. 45801(4) Види Писмо доктора Споелстра од21.11.2005 // Документ МТБЈ: IT-02-54-T, p. 45807.(5) Изизвештаја П.Фалкеа– судском већу од14.11.2005 // Confidential Attachment B to the Assigned Counsel Request for Provisional Release Pursuant to Rule 65, 20 December 2005.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2010/09/25/zaustaviti-ubistvo-voislava-sheshela.html

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Novi hrvatski kontigent u misiji

Kfora na Kosovu

Tanjug | 30. 08. 2010. – 21:21h |

Peti kontigent sa 20 pripadnika vojske Hrvatske, sa dva transportna helikoptera Mi-171-Sh, upućen je danas na Kosovo, u četvoromesečnu misiju u okviru snaga Kfora, saopštilo je hrvatsko Ministarstvo odbrane.

Hrvatski vojni kontigent, većinom iz ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, biće razmešten u Uroševcu, na području baze Bondstil, prenela je agencija Hina.

Tri posade helikoptera vojno-tehničkog tima za održavanje i potporu, sa dva transportna helikoptera, imaće glavni zadatak da prevoze ljude i teret.

U hrvatskom kontigentu u sastavu Kfora na Kosovu po drugi put će biti i jedna žena, pripadnica Vojske Hrvatske, navodi u saopštenju hrvatskog ministarstva.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/205032/Novi-hrvatski-kontigent-u-misiji-Kfora-na-Kosovu

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

PORUKA STIGLA IZ BEOGRADA:

 

Ako hoćete u EU treba da budete pederi

Nekima lakse ulazi u dupe nego u glavu!

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

25. 09. 2010. 22:36h 23:35h | R. Lončar – Vesti

Rimski papa na čelu svih

hrišćana!?

Rimokatolički i pravoslavni bogoslovi su, na upravo završenom sastanku u Beču, najavili napredak u približavanju te dve hrišćanske crkve, koje bi uskoro mogle da postanu “sestrinske“ i da priznaju papu za vrhovnog poglavara.

 

Učesnici sastanka u Beču

 Predstavnike Srpske pravoslavne crkve na ovom ekumenskom skupu u Beču predvodio je vladika bački Irinej Bulović.

 Susret u Beču je nastavak prošlogodišnjeg skupa na Kipru koji je okončan bez završnog dokumenta jer predstavnici pravoslavnih crkava koji su učestvovali u radu Mešovite međunarodne komisije za bogoslovski dijalog između pravoslavne i rimokatoličke crkve, nisu prihvatili dokument Rimske kurije o primatu Vatikana u vođenju pomenutog zajedništva. 

Papa priznat odavnoNa samitu u Raveni u oktobru 2007. svi učesnici, osim Rusa koji su napustili zasedanje, vatikanskom papi koji je i episkop Rima, priznali su pravo prvog među jednakim poglavarima i episkopima pomesnih pravoslavnih crkava.

Predstavnici dve najveće hrišćanske crkve su prethodne sedmice u Beču razgovarali o prevazilaženju Velike šizme iz 1054. godine i postizanju ponovnog punog jedinstva dve najveće hrišćanske denominacije, javlja Rojters.

Eksperti su se u Beču složili da bi ove rimokatolička i pravoslavna crkva mogle postati “sestrinske crkve“ koje priznaju Rimskog papu kao svoju titularnu glavu uz zadržavanje svojih različitih crkvenih struktura, liturgije i običaja, koji su se razvili tokom poslednjeg milenijuma. 

“Nema oblaka nepoverenja između naše dve crkve. Naši prethodnici, posebno vođe dve crkve, katoličke i pravoslavne strane, pripremili su put za prijateljske i bratske razgovore. Uveravam vas da je taj duh prevladao u našim razgovorima. Zato želim da vas uvervim da, ukoliko tako nastavimo, Bog će naći načina da se prevaziđu sve preostale teškoće i da dve crkve, najstarije crkve, crkve koje dele istu sabornu (ekumensku) prošlost, istu tradiciju, isti smisao za crkvu, dovede do punog jedinstva“, rekao je mitropolit pergamski Jovan Zizjulas.

 Arhiepiskop Karl Koh je citirao komentar pape Jovana Pavla o tome da su dve crkve dva plućna krila hrišćanstva, rekavši da one moraju vežbati da dišu zajedno.

“Ovo je teška ali neophodna tema jer smo zajedno živeli u različitosti ali takođe i u jedinstvu tokom prvog milenijuma, s time što drugi milenijum, u kome smo se udaljili jedni od drugih, leži između nas“, kazao je arhiepiskop Koh. 

U Beču je održana 12. sednica Zajedničke komisije za bogoslovski dijalog između katolika i pravoslavnih. Komitetom kopredsedavaju mitropolit Jovan Pergamski i predsednik Papskog saveta za unapređenje hrišćanskog jedinstva episkopa Kurt Koh.

Rad svake lokalne pravoslavne crkve je zastupljen sa dva poslanika. Moskovsku Patrijaršiju predstavlja predsednik Saveta crkve za odnose sa javnošću episkop Ilarion Volokolamski i profesor pravoslavnog humanitarnog univerziteta Tihon. Takođe, kao zamenik direktora Odbora za obrazovanje Ruske Pravoslavne Crkve arhimandrit Kiril. Pre početka sastanka učesnike je pozdravio nadbiskup kardinal Kristof Sonmporn i episkop carigardski za Beč i Austriju, mitropolit Mihail.

 Pokret ka jedinstvu je dobio jasan zamah dolaskom na presto ruskog patrijarha Kirila u februaru 2009. Oba poglavara, i ruski Kiril i rimski papa su konzervativni bogoslovi, kojima je stalo da rade zajedno na tome da se glas hrišćana čuje u Evropi, kontinentu za koji obojica misle da ga treba vratiti hrišćanskim korenima.

ni se još uvek nisu susreli na vrhu, ali izveštači iz Evrope očekuju zakazivanje datuma za njihov prvi razgovor na vrhu.

 Rusi nisu jedini u igri ali im njihova veličina daje neku vrstu snage veta koja se mora uzeti u obzir u ovoj prilici. Vatikan ima dobre odnose sa Vaseljenskim patrijarhom u Istanbulu a Srpski pravoslavni patrijarh je pozvao papu u Beograd.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Svet/84588/Rimski-papa-na-celu-svih-hriscana

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 Зејнел Зејнели: Гора и Горанци – чији су

class=”statcounter”>

href=”http://statcounter.com/tumblr/” target=”_blank”>

class=”statcounter”

src=”http://c.statcounter.com/6177406/0/47be9375/1/”

alt=”tumblr site counter” >

Goranke

Када је 2004. године организован погром над Србима и неалбанцима на Косову и Метохији и када је проглашена такозвана независност Косова и Метохије, на удару су се нашли многи Горанци у градовима Србије који су идентификовани као Албанци иако, сем сличних имена, са њима немају ни језичке, ни културне ни патриотске , нити било какве друге везе.

Зејнел Зејнели: “Горанци као етничка група,специфична по много чему, име је добила по географском називу Гора на Шар Планини, где иначе живе у 19 села. Одлука да се формира општина Гора, донета је 1992. године и усвојена у Скупштини Србије. Потврђено је да Горанци припадају посебној етничкој заједници, да су словенског порекла, да су примили ислам, да као специфична заједница у Србији задрже свој језик, културу и обичаје. Говоре, посебним дијалектом, такозваним “горанским говором”, односно старословенским српским језиком, који се некада изучавао и у чувеној призренској Богословији, која је 1999. године спаљена до темеља од стране Албанаца.”

Чувене посластичарнице “Пеливан” широм Републике Србије и у некадашњој Југославији, назив су добиле по презимену и првом оснивачу фирме Малићу Пеливановићу, из малог горанског села Злипоток, на југу Србије, на Косову и Метохији. Пеливановић је био у служби краља Петра Првог Ослободиоца, посланик у Краљевској скупштини. Краљ је веома често залазио у његову радњу да руча или су му из његове кухиње доносили  најбоља јела која су у то време справљана. Ћерка Пеливановића, Султана, била је удата за нашег чувеног карикатуристу Зука Џумхура, па су горанци Зука звали “горанским зетом”, кад год су помињали њега или Азира Пеливановића.

Горанци као етничка група, специфична по много чему, име је добила по географском називу Гора на Шар Планини, где компактно живе у 19 села. Одлука да се формира општина Гора, донета је 1992. године и усвојена у Скупштини Србије. Тако је настала нова општина Гора, посебна од дотадашње која се звала Драгаш, а у којој су живели и припадници Албанске националне мањине. Уствари, те године, истом одлуком формиране су од општине Драгаш две општине:  Гора, у којој су живели Горанци као припадници посебне етничке заједнице и општина Опоље која је била ближа Призрену, а у којој су живели  припадници албанске националне мањине. Како Албанци нису желели да живе у 0в0ј, новој општини, нити да се одрекну некадашње општине Драгаш, Скупштина Србије је, неколико месеци касније, донела одлуку да се Опоље, део некадашње општине Драгаш, припоји општини Призрен.

Оваква одлука образложена је чињеницом да Горанци припадају посебној етничкој заједници, да су словенског порекла, да су касније примили ислам, да као специфична заједница у Србији треба да задрже свој особени говор, културу и обичаје. Говоре посебним дијалектом, такозваним “горанским говором”, односно старословенском варијантом српског језика, који се као архаичан говор некада изучавао и у чувеној призренској Богословији, која је 1999. године спаљена до темеља од стране албанских шовиниста. Горанци су особени по говору и обичајима које упражњавају. Славе Божић, Митровдан и Ђурђевдан, као успомену на обичаје предака, иако су муслимани, јер знају да су некада били хришћани (Горанци то не крију). Посте, славе и Рамазански и Курбан Бајрам, одлазе у џамију на молитву, а своје мртве сахрањују по обичајима муслимана.

О њиховом словенском пореклу говоре и многи топоними у Гори, као што су планина Јелица, Попов рит, Душкина река. Горанци су записани у хрисовуљи Цара Душана када је манастиру св. Архангела Михаила, код Призрена, поклонио седам горанских села. У Турским архивама, помиње се Нахија Гора као део Призренског санџака, а сва имена становника, која су тада уписана у пописне књиге (које су Турци ревносно водили), српска су. Постоји и предање, које се памти до данашњих дана, како је наводно Цар Душан за своје потребе јео само јагњад која су пасла у Гори. Колико их је ценио, говори и запис из 14. века где Цар Душан налаже да се Горанцима не наплаћује порез по грлу стоке, јер ће плаћати годишњи порез по домаћинству: “Ово, наређујем, зато што су они највећи љубитељи државе ми и највернији део мог народа, који је вредан и радан и веран овом моме и оно христовоме царству”, записано је у наредби Цара Душана. Широм Србије, а и у Гори, нико не крије да су стари Горанци били православци и да је њихов језик српски. У многим селима још увек има видљивих трагова цркава, али постоји и велики број џамија, од којих су многе изграђене  крајем 19. века, када је  започела исламизација Горе. Она је завршена 1867. године, када је и последња православна српкиња у Гори, Божана, која је живела у селу Брод, умрла. Сахрањена је на српском гробљу, чији су трагови данас једва препознатљиви. Међутим,  сваки Горанац зна да је баш на том месту “Божанин гроб”.

Тек у 17. веку Гору је захватио процес исламизације, који је трајао дуго година.  Гора је исламизована 1867. године, када је умрла последња хришћанка, које се многи и данас сећају као “баба Божане”. Током процеса исламизације многи су напуштали Гору и одлазили из ње  у Призрен, па тако и данас многе призренске породице воде порекло из Горе и сачувале су своја српска презимена.Чувени научник и путописац, Петар Костић, рођен је у Броду у Гори, а сахрањен је у Призрену.

Зејнели: “Широм Србије, а и у Гори, нико не крије да су стари Горанци били православци, и да је њихов језик српски. У многим селима још увек има видљивих трагова цркава, али постоји и велики број џамија, од којих су многе изграђене крајем 19. века, када је започела исламизација Горе. Она је завршена 1867. године, када је и последња православна српкиња у Гори, Божана, која је живела у селу Брод, умрла. Сахрањена је на српском гробљу, чији су трагови данас једва препознатљиви. Међутим, сваки Горанац зна да је баш на том месту ,,Божанин гроб”. На слици: Село Брод у Гори.

Прво истраживање о Гори објавио је академик др Милисав Лутовац, под називом ,,Гора и Опоље-антропогеографска истраживања”, 1955. године. Оно је настало и представљено на четвртом скупу Одељења друштвених наука САНУ, 8. априла 1955. године. Гора и Опоље су, према писању аутора, “две српске средњовековне жупе у Шар планини, врло привлачне, како у географском тако и у етнографском погледу. Због тога је професор Ердељановић подстрекао моју вољу да проучавам насеља и порекло становништва у Гори.” Добивши материјалну помоћ из Фонда аустралијске задужбине, аутор др Мирослав Лутовац каже и да је “у Гори провео месец дана у јулу 1936. и јулу 1937. године”.

“После ослобођења, проф др Војислав Радовановић, који је наследио професора Ј. Ердељановића, односно Цвијића у уредништву `Насеља` САНУ, предложио ми је да наставим започети рад, али с тим да га проширим на Опоље, где иначе живе Албанци, место које са Гором чини географску целину. Тако је и настала књига `Гора и Опоље`, планинске жупе између највиших врхова Шар Планине, Кораба и Коритника, у горњем делу слива Љуме, притоке Белог Дрима. Ове реке немају значаја ни за Гору ни за Опоље, због тога што слив ове реке одвајају високе планине и клисуре, а те везе су најлакше и најприродније са Призреном”, записао је др Лутовац у уводу своје књиге. Он каже и да је “Арбанашком границом отргнут од своје природне географске целине и етничке заједнице један део ове области.” То је, како каже овај истраживач, “очигледан пример да се Комисија за разграничење, после Првог светског рата, није руководила ни географским нити етничким моментима, као ни оправданим жељама и интересима народа. Пресуднији су били разлози политичке природе: да се по сваку цену задовоље стратешке претензије Италије, која је тада, нажалост, и без разлога имала великог утицаја.” Колико је аутор био у праву, говори и чињеница да је фашистичка Италија касније имала пресудног утицаја у стварању Велике Албаније , заједно са Косметом, почетком Другог светског рата и окупације Србије. Њихов утицај је и данас пресудан када Италијанска као и Немачка војска, у саставу НАТО окупационих снага које су прве признале Косово као државу, контролишу иста подручја, као и када је њиховом вољом стварана Велика Албанија.

О Горанцима, као посебној етничкој заједници, САНУ је започела обимна истраживања, која на жалост нису доведена до краја, иако је почетком деведесетих година урађен огроман посао, а сва дотадашња истраживања и објављена.

Широм Србије, а и у Гори, Горанци не крију да су њихови преци били православци, и да је њихов језик српски. У многим селима још увек има видљивих трагова цркава, иако постоји и велики број џамија, од којих су многе изграђене  крајем 19. века, када је  започела исламизација Горе. Она је завршена 1867. године, када је и последња православна српкиња у Гори, Божана, која је живела у селу Брод, умрла. Сахрањена је на српском гробљу, чији су трагови данас једва препознатљиви. Међутим,  сваки Горанац зна да је баш на том месту ,,Божанин гроб”.

Цар Душан о Горанцима: “Они (су) највећи љубитељи државе ми и највернији део мог народа, који је вредан и радан и веран овом моме и оно христовоме царству.”

Горанци су јединствени по томе што славе и муслиманске и православне верске празнике. После 1999. године, многи обичаји су прекинути због страха, започео је велики утицај разних муслиманских заједница, као и бошњачких заједница, а о Горанцима се покушава говорити као о Бошњацима и од стране међународне заједнице и косовских власти. Упорно им се у школе уводи настава на бошњачком језику, иако је програм наставе који се “увози” из Сарајева у многим срединама где живе Горанци одбачен, а настава и даље наставља да се одвија на српском језику и по програму из Србије у највећем броју села.  За казну што не прихватају бошњачки као матерњи језик, укинута им је настава на српском у центру некадашње општине Гора, Драгашу, где је до сад постојала школа за средње образовање и десетак образовних смерова.

Горанци су веома специфични по својим обичајима, говору и народној ношњи. Иако је било много притисака после Другог светског рата, нарочито после окупације 1999. године, Горанци су задржали своје обичаје и свој говор. Покушај да се Горанци албанизују, између 1950. и 1960. године отварањем школа на албанском језику, није успео, јер су Горанци одбили да се таквом притиску повинују. Још пре тога, одлуком Владе  Србије, промењена су презимена свим Горанцима у Гори. Њима је из презимена избачен наставак ,,ић”, па су тако, на пример, уместо Сулејмановић  добили презиме Сулејмани, што је карактеристично за Албанце. Почетком 1990. године, око осам хиљада горанских породица вратило је своја стара презимена, па су због тога, а и због велике тврдоглавости и упорности у очувању памћења сопственог порекла , обичаја и језика, постали најомраженија етничка заједница на Косову и Метохији. И моје некадашње презиме било је Томе. Али, како се мој отац Далиф у то време налазио на одслужењу војног рока, пописивачи су мојој неписменој баби Афки (која је изродила двадесетдвоје деце, а којој су од потомака преживели само мој, сада покојни, отац и тетка, која се још пре Другог светског рата преселила у Турску) наметнули презиме “Зејнели”, по имену њеног мужа и мога деде који се звао Зејнел, а по којем сам  добио име, када сам се родио као прво мушко дете у породици. И данас у Гори, моју породицу стари Горанци знају као породицу Томе. Ово презиме и данас се користи код мојих рођака који и живе у Македонији, а које принудна промена презимена од стране нових комунистичких власти није затекла кући, јер су били на печалби.

Упркос великој привржености својој држави, коју је знао да цени и цар Душан, у последњој деценији, од 1999. године, српска држава данас готово и да не помиње Горанце који су остали да живе на Косову и Метохији, и то у далеко лошијим условима него Срби у енклавама на Космету. Иако нису Албанци, третирани су као припадници  албанске мањине у местима где живе, а при покушају да се објасни како они нису Албанци, многи Срби говоре како су “исти”, или  “има неке сличности”, иако стварно нема никакве сличности Горанаца и Албанаца.

Горанац који је изабран у Скупштину Космета, као представник Горанске грађанске иницијативе, одбио је да потпише Декларацију о независности.

Међутим, учинили су то представници Бошњака и изабрани представници Срба, који по законима,, државе Косово” у српским енклавама “представљају” Србе.

Када сам се доселио из Приштине у Суботицу и уселио у стан, позвао сам једног мајстора ради сређивања стана.Чим је мајстор дошао, покушао сам да га понудим кафом, или ракијом, што је он одбијао. Рекао сам му да по нашим обичајима у Гори, и уопште на Косову и Метохији, нико не може да ти дође у стан а да не буде почашћен, рекао ми је: “Да,  ја знам ко сте ви. Ено ја код Албанаца у Пеливану једем сладолед”. Рекао сам му да то нису Албанци већ Горанци, на шта је одговорио: ,,шта је знам, за мене је све исто.” Обећао сам му да ћу му након обављеног посла објаснити разлику између Горанаца и Албанаца, што је он одбио. Понудио сам му да ме саслуша и обећао да ћу му још додати 10 тадашњих марака. Човек фино обави свој посао, моја супруга скува кафу, а ја започнем причу о Горанцима. Завршим је, а онда извадим 10 ДМ, пружим их човеку, он их узима и одлази без речи. Био сам ван себе од беса, а потом решио да више никоме не објашњавам ко сам и шта сам. Ако један мајстор, након седам деценија постојања посластичарнице “Пеливан” у његовом граду, није сазнао да је реч о Горанцима а не о Албанцима, узалудан је труд да ја некоме у Војводини, на северу, објашњавам ко су и шта су Горанци.

Сада сам упростио ствари. Објашњавам како су Горанци посластичари и добри кувари, а Албанци они који су римокатолици по вери, одлучни пекари. Они говоре албански, а ми горански. Ми славимо Бајрам и Божић и не знамо албански, а нисмо Бошњаци. Онда помињем Зуку Џумхура као горанског зета, затим говорим о томе да Горанци нису само посластичари и кулинари, већ има оних који су веома познати лекари, професори, хирурзи, књижевници. Било је Горанаца дипломата, новинара, академских сликара који раде у Београду, Новом Саду и готово свим местима у Србији. Међу Горанцима има доктора наука. Најпознатији међу њима су: др Шукри Хоџа, др Халит Халити, др Сељатин Кајкуш, познат је и дечки хирург др Ариф Бајмак (аутор књиге ,, Горанске народне песме”), др Харун Хасани, др Нуридин Шола, др Листија Дестани, др Нехру Дестани, др Скендер Дестани, др Хана Хасани, др Мерима, пулмолог, др Ајка Курдали… Чувен је професор др Пајазит Помак (предавач и аутор још увек непревазиђене књиге “Политичка економија”). Затим, познати су и др математичких наука Алија Мандак и др Ибро Ваит, па професор на Универзитету у Приштини др Јусуф Балибога и многи други, међу којима и сам аутор овог текста, који је први новинар, први дипломата и писац међу Горанцима.

Горанци треба да остану оно што јесу данас и што су одувек били. Биће увек својатања, прекрајања историје, порекла и обичаја, посебно у ова времена. Али, Србија је та која треба да преузме пуну бригу и одговорност за Горанце, да их  “гаји”, чува, школује, даје им погодности и стара се о њиховом запошљавању. Горанци немају куд друго, исто као и сама Србија.

Многи који су за време ратова деведесетих пребегли у Србију из Хрватске и Босне и Херцеговине, где су радили као занатлије, нису наставили са својим занатима, јер држава није хтела у то време да им помогне, јер формално није било основа да их третира као избеглице. И, данас је готово исто. Први пут после једне деценије, градоначелник Београда је  посетио Гору и однео помоћ. То је био једини српски функционер који је посетио Гору. У самој Србији третирају  их често и као  “шиптаре”, посебно проверавају у државним институцијама, а једно време, као избегли са Косова и Метохије, заједно са Ромима, обавезно су морали да се пријављују полицији сваких шест месеци. У измештеним матичним службама од Крушевца или Ниша, свеједно, имају третман “непостојећег света” и упркос копијама докумената, до нових долазе после бројних провера и испитивања. Многи се боре да то промене, а захваљујући Министарству за локалну самоуправу, у последње време и успевају.

Гора има деветнаест села и око 20 хиљада становника. Девет горанских села је 1913. године припало суседној Албанији, што је Србија препустила под великим притиском тадашње међународне заједнице.Тако су се Гора и Горанци, и тада као и сада, нашли у окружењу Албанаца из Албаније и оних из Македоније, и живе око српске границе према овим државама, која је тренутно најдужа у Србији. Једини пут ка Србији им је преко Призрена. Гора се простире на 500 квадратних километара, а од тога 310 је у Србији, 150 у Албанији, а  40 квадратних километара у Македонији. Око пет хиљада Горанаца живи у иностранству. Осим тог броја, близу шест хиљада Горанаца је  у Београду.  Има их у Новом Саду, Панчеву, Краљеву, Крагујевцу, Нишу, Суботици, Сомбору, Новом Пазару, а после бекства са Космета, данас је још много њих расуто по читавој Србији, а многи су отишли и у иностранство. Горанци из Горе су данас расути по читавој Србији, одлазе у иностранство са породицама, а у самој Гори једва да је остало неких шест хиљада, углавном старачких домаћинстава.

У току бомбардовања Србије, погинуло је 23-оје горанаца, а од тога је њих осморо страдало од НАТО бомби. По успостављању ,,мира” који је донео НАТО, убијено је или нестало 24-оро горанаца.

Уништавање локала Горанаца од стране неодговорних појединаца се редовно дешава у време када се протестује због злочина Албанаца на Космету према Србима, против Међународне заједнице или из неких других разлога.  Горанци сматрају и увек говоре да им је једина држава Србија. Једна су од ретких етничких група која је изузетно привржена држави Србији у којој живе и у којој остварују своја права, увек и без обзира на то ко је на власти у Београду, чију централну власт и једино признају. Имена, која су слична Албанским “збуњују” оне који протестују, а неки и намерно распаљују страсти говорећи “како су сви исти”. Нису сви исти, али јесу слични.

Зејнели: “Горанац, то је у његовој природи и души, увек бира праву страну, трпи и чека и увек се нада бољем. Зато они и често говоре:,, кад свима буде боље биће и нама”, иако је данас Горанцима можда и најгоре.” На слици: Горанке на прослави Ђурђевдана у Гори, 2008. године. Горанке су сачувале готово исту народну ношњу какву су носиле српске жене још у доба српске царевине.

О Горанцима, не могу да кажем да се мало зна већ да се зна. Па ипак, они се ретко помињу, како они који живе у Гори и данас у изузетно тешким условима, тако и они који живе расути по Србији, као расељена лица. Али, и о томе имам своје мишљење. Нећу да кажем да их држава не цени, да нису цењени у средини у којој живе, али хоћу да кажем да Србија, без обзира ко био на власти, Горанце као посебну етничку и специфичну заједницу треба посебно да цени и уважава, и то како оне који живе на Космету, тако и оне који живе широм Србије. Хоћу, да кажем, да је Србија “право чудо” од државе. Она најпатриотскији део Горанаца – а међу њима убрајам највећи део нас -  некако  “гура” од себе, а са великим уважавањем се говори и даље о неким етничким заједницама или мањинама у којима има и оних који би да напакосте држави у којој живе и имају своје планове и рушитељске циљеве, без обзира на то што се у Србији остварују сва људска и мањинска права по највећим европским стандардима. Хоћу да кажем, како мало ко жели да подигне свој глас, а Горанац, то је у његовој природи и души, увек бира праву страну, трпи и чека и увек се нада бољем. Зато они и често говоре: “кад свима буде боље биће и нама”, иако је данас  Горанцима можда и најгоре.

Горанац који је изабран у Скупштину Космета, као представник Горанске грађанске иницијативе, одбио је да потпише Декларацију о независности. Међутим, учинили су то представници Бошњака, и изабрани представници Срба, који по законима “државе Косово” у српским енклавама “представљају” Србе.

Горанци треба да остану оно што јесу данас и што су одувек били. Биће увек својатања, прекрајања историје, порекла и обичаја, посебно у ова времена. Али, Србија је та која треба да преузме пуну бригу и одговорност за Горанце, да их “гаји”, чува, школује, даје им погодности и стара се о њиховом запошљавању. Горанци немају куд друго, исто као и сама Србија.

Зејнел Зејнели, 02.09.2010.

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/09/02/zejnel-zejneli-gora-i-goranci-ciji-su/

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

среда, септембар 08, 2010

Косачев: Србија одустала од захтева

Косачов

На данашњој прес конференцији у Москви посвећеној текућим питањима спољнополитичких активности Русије, на питање новинара о резолуцији Србије на предстојећем заседању Генералне скупштине УН, Константин Косачов, председник комитета Државне Думе за Међународну политику, одговорио је следеће: 

„Ја се бојим да ће фактичким одступањем од принципа неповредивости граница власти у Београду изгубити и своју историјску територију и свако поштовање унутар међународне заједнице. Добили смо поуздане информације да су се српске власти сагласиле са брисањем кључног захтева из резолуције коју су саме поднеле пре две недеље, наиме констатације да једнострано отцепљење није у складу са међународним правом и позива на почетак разговора о статусу јужне српске покрајине. 

 
Тиме су наши српски пријатељи сопствену резолуцију сами довели до апсурда, а у међународној заједници овим дефинитивно губе сваки кредибилитет, тако да као последицу тог чина можемо већ наредних дана и недеља очекивати нови талас признања независности Косова, јер друге државе неће моћи чврсто заступати територијални интегритет Србије када сама Србија од њега одустаје. 
     
 
На наше понуде дипломатске помоћи поводом нове резолуције власти у Београду су реаговале учтивим одбијањем. Нису прихватили ни понуде за правне консултације и стратешку подршку групе Шангајског сопразума на предстојећем заседању Генералне скупштине УН.   
 
Очигледно се Србија одлучила на договор са својим западним партнерима и на одустајање од својих захтева пред Генералном скупштину УН. Лично мислим да им то неће донети ништа добро, али ми поштујемо њихову суверену одлуку и на том путу им једино можемо пожелети пуно среће.”, рекао је Косачов на прес конференцији одржаној јутрос у Кремљу.
  
 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Турска доживљава Балкан као виртуелно Османско царство  

Из ове синтезе произлази компаративна предност неоосманизма, јер може да се представља на различите начине. Он може да истакне своје исламистичко лице уколико је то потребно. Може деловати као турски национализам, пантуркизам, ако је на дневном реду, али и као османски неоимперијализам, прожет носталгијом која се сада поново испољава ка Балкану као региону који је некада био у саставу Османског царства – рекао је Танасковић. …Али никада не смемо губити из вида да и за кемалисте и неоосманисте и исламисте, ма колико били међусобно подељени и сукобљени, изнад свега стоји лојалност Турској. Највећа снага неоосманизма је патриотизам. Оданост држави и химни никада неће дозволити да национални интерес буде угрожен. 

Цео текст овде:

http://www.slobodanjovanovic.org/2010/06/25/turska-dozivljava-balkan-kao-virtuelno-osmansko-carstvo/

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

[ Глас дијаспоре ] 16 Март, 2010 14:00 

Срби који одмажу  Читајући вести на гласу дијаспоре налетех на један чланак, боље речено, мишљење индивидуалца, које ми се заиста допало. Желела бих да речи овога човека поделим са Вама.

 Објављено у март 15, 2010 од стране dijaspora

  СРБИ КОЈИ ОДМАЖУ

 Мр. Милан Челик, Канада

Већ дуже време игноришем неке у нашој средини који сво зло, које нас је спопало приписују нашим културним и националним недостатцима. Њима смета што ми кривимо непријатеља за наше уништење па траже простоумне анализе наших “мана“, инсинуирајући да непријатељ има врлине које ми немамо. То сам већ предуго трпео и време је да се ти простоумци сударе са трезним разумом. С каквим поводом ти људи хуле свој народ није толико ни битно колико је штета коју они своме роду наносе. То је оно као кад лопов узвикне “Држте лопова!“ и сви се разлете у потрагу док он не клизне са сцене. Неки који обављају ту бесплатну услугу непријатељском табору имају наивне појмове или верску мотивацију у једном ликвидационом процесу против нашег народа кад није време за опојне теорије. И док ти наивњаци исправљају српске моралне цаке, они свесно или несвесно претварају Србе у стереотипичног “Унтерменша“, сасвим по хитлеровском шаблону. Они би хтели да буду Срби над српством, Срби који су еволвирали ван орбите српског рода и сад пребивају у нирвани непријатељских вредносних мера. Неки од њих би хтели да се покајемо што смо се бранили јер то не задовољава њихове верске заблуде да Срби требају да окрену други образ и изгубе дупло више него што им је отето а та теорија другог образа важи само за Србе. Многи чак и мисле да је наш проблем што нисмо довољно племенити да волимо убице нашег народа. У том процесу не учествују само појединци него и добар део државног апарата. Да ли је српски проблем поквареност српског народа или његове квизлиншке владајуће клике? Ти процеси психолошког ратовања против соптвеног народа и у корист иностраног непријатеља који нас је засипао бомбама и осиромашеним уранијумом су од непроцењиве вредности. Да непријатељ заиста плаћа те услуге, ми би били Швајцарска Балкана али највероватније та плаћања сада завршавају у алпској Швајцарској, где ће одабрана клика једног дана отићи да црпи депоноване доларе и евре.  Овде доле је садржај моје поруке једној нашој Српкињи која се зауставила на српској “мани“ и не уме да крене са те тачке.

——————————————————————————-

Онај ко сам у себи тражи непријатеља, се свесно или несвесно саглашава са непријатељем. Зар нас НАТО није прогласио за све нељудско не би ли себи дао право да нас ликвидира? Сад кад Срби додају том хуљењу је равно издаји. Такви поступци саботирају отпор према непријатељу и дају му сигнале да код Срба влада метеж. Људи који протурају тезе о српској моралној лабилности највероватније нису никад јели хлеба са другим народима. Да су Срби били неморални у прошлости, они данас не би ни знали да Вук Бранковић није дошао у бој на Косово, али још важније је, да нас Турци нису напали на Косову, питање Вук Бранковићевог морала не би никад ни било тема. Ми смо и данас у сличној ситуацији. Косово нам је отето и ми се препиремо око тога какви смо ми а не какав је непријатељ, као да он није  отимач. Испада да је цео свет моралан а ми Срби неморални, сви божији народи а ми ђубре! Па како је дошло до тога да ти тако добри и морални народи без повода долазе у нашу земљу да нас пљачкају, убијају и деле? Да ли је у српском народу дошло до збрке појмова? Данас није популарно да се прича о зверствима и подлости непријатеља него само о ономе што омогућава садистичко бичевање српског националног бића док коначно не издахне или не искрвари. Јесу ли Срби криви што су Турци Босну продали Аустроугарској? Јесу ли Срби криви што су живели у својим вековним домовима на територији отуђених република? Да ли су Срби криви што су папе католичиле а Турци турчили по Балкану и ми се нашли у злом окружењу? Јесу ли Срби криви што су Немци изабрали Хитлера који је дошао да нас убија? Јесу ли Хрвати и Срби криви што је Хитлер Далмацију дао Мусолинију а Хрватима Босну а Србима све отео? Јесу ли Срби измислили комунизам или је то био немачки Јевреј који је касније пребегао у Лондон. Шта ви људи трабуњате? Јесу ли Срби криви што живе и бране своје од предака на чување поверено тло? Зар колонијализам није харао по целом свету па није мимоишао ни нас? Зар су сви ти народи криви што су били жртве колонијализма и треба себе да куде што им је дошао силеџија у земљу да пљачка? Зашто Хрвати себе не криве за своје недаће него безусловно оптужују друге? Да ли је то српска карактеристика да дижемо руку на себе или је можда то та наша мана о којој треба да расправљамо? Руку на срце, Срби имају мане али који народ их нема? Не постоји народ без мана али сви народи имају своје специфичне и аутохтоне мане. Да није можда непријтељ открио да је наша специфична мана то што му помажемо у својој сатанизацији и смишљениј српској ликвидацији? 

Логично је да се у тешким временима истражује и анализира због чега је дошло до катастрофе али је нелогично приписивати сву кривицу себи и доводити у питање постојање свог древног и мирољубивог народа који је мучки и са предумишљајем нападнут са америчког континента. Јасно је да се нисмо успешно одбранили од агресије али смо били у сукобу са покваренијим и подлијим од себе, са противником који је имао искуство светског пробисвета и разбојника. И док неки Срби терете свој народ за недостатак врлина, они треба да знају да смо ми недорасли империјализму – и у покварености и подлости и похлепности и бруталности и безбожности и богатству и технологији. Тај непријатељ се бори туђим средствима а ми то немамо. Турска је имала Јаничаре, Француска Легију Странаца, Енглеска Гурка плаћенике а Америка све њих и још своје Црнце, Мексиканце, европске вазале и ал Каиду, арапску нафту и сировине опљачкане широм света. И немојте Срби кривити своје изборе. Нисте никог изгласали ви, ви сте само означавали гласачке листиће а за друго су се све побринули мајстори са другог континента. Кад је Јељцин у Русији имао само 2% подршке, дошао је тим из Америке и Јељцин је победио на изборима. Кога су Руси тада требали да криве, себе или оне који су им “помогли у демократизацији?“ 

Вратимо се сада поново питању сопствених кривица. Да ли би ми уопште данас разговарали о свом моралном интегритету да нисмо у ратном и опсадном стању? Да ли се Југославија распала по жељи оних који су у њој живели или по жељи оних који су хтели да нас појединачно колонизују? Ко је у том процесу добио оно што је очекивао? Да ли је умесно сада да ми оптужујемо себе за оно што су нам други учинили и кад нам калеме измишљене кривице у Хагу? Јесу ли наше покојне бебе биле криве што их је НАТО убијао? Зар нам нису претили да ће нас још бомбардовати ако им не предамо Милошевића и зар нису многи мислили да ће нам бити враћено Косово кад њега више не буде међу нама? Отишао је Милошевић, отишла је и Црна Гора и признали су независност Косова, саградили змијско гнездо Бондстил и сад долазе по Војводину и Републику Српску и сваки дан кукају да им нисмо испоручили доста Срба за Хаг. Докле ћемо бити детињасти и кад ћемо признати да имамо сви један исти проблем, што смо Срби и што смо живи? Нису они убијали наше бебе што су биле у борби на Косову или Сребреници него што су српске. Срби су криви што њихова земља треба неком другоме за нове освајачке походе на Исток, натовски “Дранг нах Остен“. Можда су неки пре десетак година још и могли да буду тако наивни да верују да су нас бомбардовали из хуманих и демократских разлога, или због Милошевића, али данас такве небулозе преживљавају још само у мозговима плаћеника. Хоћемо ли да и даље останемо Срби или да постанемо оно што нисмо и да идемо да гинемо на њиховим новим ратиштима широм света? Да смо то хтели, то смо могли да изаберемо још 1389 године па нисмо него су наши преци рекли: “Треба бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати“. Нек им је вечна слава! 

Торонто, 15 март 2010, Канада

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 HRVATICA KOJA MISLI IZVAN PRAVILA NOVOG SVETSKOG PORETKA

16. 05. 2010

Press

Ekskluzivni intervju: Vedrana Rudan

Vedrana Rudan: Soroš je glavni

terorista, a ne Bin Laden

Najkontroverznija hrvatska književnica u ekskluzivnom intervjuu za Pressmagazin govori zašto će Srbi i Hrvati konačno postati braća u Iraku, objašnjava ko drži svet u šaci i diriguje globalnom krizom i kako ćemo se probuditi na svoj četrdeseti rođendan shvativši da u životu nemamo ništa osim kredita

Od samog početka svoje književne i novinarske karijere Vedrana Rudan je svojim stavovima regrutovala verne obožavaoce, ali i opake protivnike. Još od otkaza koji je dobila kao prva osoba koja je pala u Tuđmanovoj „slobodi”, preko kontroverznog romana „Uho, grlo, nož”, pa do prošlogodišnjeg javnog linča zbog napada na Izrael, ne prestaje da se diže prašina oko tekstova i izjava ove popularne književnice koju su u spisak sumnjivih stavili Katolička crkva, bivši i sadašnji režimi, ali i američki Stejt department. Povodom izlaska novog romana „Dabogda te majka rodila” Vedrana Rudan je dala ekskluzivni intervju Pressmagazinu u kojem je objasnila zašto narodima na ovim prostorima nema pomoći pa je otuda besmisleno boriti se za njihova prava.

Na početku tranzicije rekli su nam da je ona oročena i da moramo da prođemo kroz nju kao i svi. Međutim, ne vidi joj se kraj iako je već uveliko izvršena podela na „gospodare” i „robove”. Šta nas još čeka i u kojoj smo fazi?

- Nema nikakve dileme da će ovo stanje trajati doveka, samo će nijanse biti prihvatljivije ili ne. Trenutno je to samo korak do još težeg ropstva i biće nam sve gore i gore. Kapital ima sredstva kontrole. Ima dirigovanu bedu i dirigovan pad evra, rast dolara i obrnuto. Nedavno su nemački novinari izneli tezu da svet ne uništavaju teroristi sa turbanom, kao npr. Bin Laden, jer ko zna da li on postoji i da li je ikada postojao, već su jedni od najvećih svetskih terorista Soroš i kompanija. Oni ubijaju i uništavaju više ljudi u jednom danu nego što je to Bin Laden učinio za deset godina. To su teroristi u finim odelima koji drže svet u šaci i nikome ne pada na pamet da na njih baci bombu jer se do njih ne može doći. Bin Laden i opasni momci u turbanima mogu baciti bombu na voz, avion, metro, ali ne mogu doći do onih pravih i za mene je Soroš glavni terorista, a ne neki tamo Muhamed Bili Bali. Ponosna sam na svoju rečenicu „Pet ‘koka-kola’ jebe celi svet”, i to sam rekla 2009. i pokazalo se da sam bila u pravu. To je suština, a nama ostaje samo pitanje koje ćemo sigurno sebi postaviti „Kako to da imam 40 godina, a nemam u životu ništa osim kredita”.

Svedoci smo idiličnih odnosa Tadića i Josipovića, koji su imali čak tri susreta u mesec dana. Da li ima šanse da se ta idila prenese i na dva naroda i da i oni počnu da žive u dobrosusedskoj harmoniji koju može pokvariti samo neka Kecmanova trojka u poslednjoj stotinki?

- Mi Hrvati i vi Srbi mislimo da smo bitni, ali nismo. Mi smo dva naroda koja su zavadili političari, predsednici država, a ti predsednici su bili projekat, a ne neke posebne ličnosti. Međunarodnom kapitalu je trebalo da se Srbi i Hrvati pokolju i onda su Srbima kao jedinu varijantu ponudili Miloševića. Oni su ga izabrali, a ne srpski narod, kao što su i nama ponudili ustaše iz Kanade i Tuđmana. Njih dvojica su se uglavnom dobro slagali, a mi smo se dobro klali. Sada su u ponudi „projekat Josipović” i „projekat Tadić” i među njima nema razlike. Jedino što je Tadić mnogo lepši, ali oni nisu plaćeni da misle, već da izvršavaju i ništa što rade nije njihova ideja. Sad se Tadić i Josipović sreću u mom rodnom gradu Opatiji i smeše se. Klanje je aut, jer je projekat da Srbi i Hrvati treba da budu braća i da kao takvi odu u Irak, Iran ili Avganistan i da kao braća tamo kolju već koga treba da kolju. Tako da me njihovo smeškanje ostavlja prilično hladnom.

Crkvu nije uspeo da uništi, a ni da demodira ni let „Apola 7″, pronalazak „penicilina” i interneta, ali će je izgleda dotući najnovije pedofilske afere?

- Katolička crkva je opako načeta… aleluja! Sva ta silovanja dečačića koja traju već stotinama godina sad su došla na naplatu računa, pa se čak i papa tretira kao više nego sumnjiva osoba. Jer papa koji u osamdeset i nekoj godini nosi crvene „prada” cipele šalje jasnu poruku. Prvo da je bogat, bahat i da ga briga za sirotinju koju zastupa, a drugo da je u najmanju ruku čudan muškarac jer nosi crvene „prada” cipele. Katolička crkva je načeta na moju veliku radost i prvi put je prešla u defanzivu. Takođe, prvi put priznaje da je puna homoseksualaca, što samo po sebi nije loše, kad ne bi baš njih crkva proganjala, dakle, dvolična je. Mislim da nisu katolički sveštenici postali pedofili zato što im je celibat naređen, nego su ušli u Katoličku crkvu jer su pedofili i onda je to za njih fenomenalno mesto gde mogu nekažnjeno drapati dečake i pozivati na džihad protiv žena. Presrećna sam što sada u Irskoj niko ne ide u crkvu. Svi smo shvatili s kim imamo posla, ja odavno, a ovi siročići koji su iskreno verovali u 10 božjih zapovesti, koje su fantastične i ja ih se držim koliko god mogu, tek sad vide da ih se popovi ne drže i mislim da je ovo početak kraja Katoličke crkve. Sad je opet pitanje zašto se to baš sada dešava jer su mogli zbog istih tih stvari propasti i pre 50 godina. Nekome je baš sad zasmetala Katolička crkva, a mislim da se zamerila međunarodnom kapitalu, jer Katolička crkva je međunarodna korporacija. Crkva nije neka humanitarna organizacija, već su to veliki biznismeni i očigledno da je narasla više nego što treba i sad joj treba malo srezati krila da se povuče. Neka jača korporacija ih je uhvatila za vrat i kad se malo smire, onda će se zaboraviti i na pedofile i na pedere.

a

DILEMA: Obama ili Berluskoni

Do kada će trajati fascinacija Obamom i da li je korektno da je nekom simpatičniji Sarkozi ili švalerčina Berluskoni?

-          Ljudi osećaju potrebu za nadom ili će im život postati besmislen. Ako vi radite od jutra do sutra ne da biste živeli, već da biste preživeli, onda morate reći: „Aha, kad Obama dođe na vlast, možda će mi biti bolje.” Amerika je crnog Obamu prodala da bi nam poručila: „Mi smo drugačiji, mi nismo više svetski policajci i sad smo mnogo mekši.”

-           

Mnoge stvari su zajedničke Srbima i Hrvatima, pa i aktuelni napadi na Mesića i Tadića na „Fejsbuku”.

- Zašto bi neko sada napadao Mesića? Ko je on uopšte danas? Mesić je sada samo bivša lutka na koncu i možda godi njegovoj sujeti da neko želi da napadne starca od 100 godina, kao što bi meni, koja imam 60 godina, godilo da mi neko na ulici zviždi, ali ne zviždi jer sam aut, kao što je i Mesić aut, ali na „Fejsbuku” se može svakome pretiti. Tako i Tadiću svako preti, ali i Mesić, Josipović i Tadić treba da se boje svojih. Ali ti preko „Fejsbuka” s njima ne komuniciraju.

„Dim iz Aušvica je večan, a dim iznad Gaze je pičkin dim” je rečenica zbog koje ste dobili otkaz na TV Nova, a i postali sumnjivi američkom Stejt departmentu.

- To je najbolja rečenica koju sam u životu napisala. Pojedini Jevreji misle da im holokaust može biti alibi za sve zločine koje vrše trenutno nad Palestincima. Mislim da ne postoji večna žrtva sa velikim „ž”, kao što ne postoji ni večni zločinac sa velikim „z”. Ja bi trebalo, kao nekakva Hrvatica, biti doveka ustaša koja čim vidi Jevreja na 100 kilometara treba da se pokloni i kaže „oprosti”. Ne pada mi na pamet, jer takozvano klanjanje smatram farsom. Šta se ti imaš klanjati onome koji sa onima koji su nastradali pre 60 godina i nema nešto zajedničko. Naprotiv, ponašaju se kao Hitler, kao neprijatelj svojih očeva i baka. I smeta mi ta jevrejska hipersenzibilnost jer oni definitivno misle da su ibermenši, nadljudi. Dakle, okej, ti misliš o sebi da si velik, ali ja mislim da si veliki koliko sam ja velika, ali i mali koliko sam ja mala. Mene užasava činjenica da mogu na ulici reći slobodno da su Švajcarci govna i svi će za mene reći da sam prostakuša, ali ako kažem „Jevreji su govna” svi će za mene reći da sam učinila zločin, jer je njih holokaust trajno definisao kao svece i žrtvu. Ali šta je sa Ciganima koji su se u istim tim logorima pretvorili u dim, pepeo, sapun ili deo nečije lampe u sobi? Gde su filmovi o Ciganima? Gde su ljubavni filmovi o Ciganki u logoru? Kako to da ne znamo nijedno cigansko ime koje je nastradalo u logoru? Meni to smeta. Jevreji su trajna žrtva zato jer imaju novaca da plate taj status. Oni ubijaju Palestince jer imaju lovu i jer im Amerika pruža pomoć. Sad, kada je Obama malo stegao kesu, odmah su ga proglasili antisemitom. Ali Obama nije stegao kesu na svoju ruku, već mu je neko rekao da to uradi, a taj neko je uložio u njegovu kampanju dve milijarde i 100 miliona dolara. I sad zamislite koje je njegovo polje slobode. On nema pravo ni zube da opere pastom koju mu neko ne diktira. Dakle, ako je on stegao kesu Jevrejima, to znači da je Amerika stavila malo Jevreje pod kontrolu jer je i Americi neko poručio „dosta je”. Amerika je u frci velikoj i prodata je Kinezima, Arapima, pitaj boga kome i neko od tih vlasnika Amerike je rekao „daj malo te Jevreje smiri”. Dobila sam otkaz jer sam palestinskoj pobijenoj deci dala ime. I to mi ne mogu oprostiti i ja se time ponosim. Zamislite, Stejt department kao problem u izveštaju o poštovanju verskih prava u Hrvatskoj vidi problem u meni, koja sam jedno obično hrvatsko piskaralo koje nema nikakvu moć. Ponosna sam na tu svoju epizodu apsolutnu i to je antologijska rečenica.

To vam je bio drugi otkaz, a prvi put ste otpušteni kao žrtva Tuđmanovog režima.

- Bila sam prvi novinar koji je dobio otkaz u Hrvatskoj jer sam uvredila Tuđmanovu lentu. U ono vreme, iako Hrvatica, bila sam veći Srbin od svih Srba. Međutim, neki Srbi u Hrvatskoj su dobili bar nešto. Neke spaljene kuće su im podignute, poneko im se izvinio, ali zanimljivo je da mi Hrvati koji smo grozno prošli u Tuđmanovoj Hrvatskoj nismo nikad dobili ništa od izvinjenja i stvarno se pitam zašto su srpska prava u hrvatskom fašizmu veća od hrvatskih prava u hrvatskom fašizmu.

Da li postoji opasnost da se čitava epizoda sa Obamom svede samo na ono njegovo obećanje krezavim crncima da će svi oni dobiti nove zube?

- Prodali su nam priču da će se crnac Obama brinuti o crncima i siromašnima u Americi. Ali on nije plaćen da bi sirotinji popravio zube, nego da je pridavi tako da nema vremena da razmišlja o smislu života.

Onda bolje biti ciničan i zabavljati se švalerskim ispadima Berluskonija?

- Svi znamo da je Berluskoni kriminalac i to je manje više okej, ali kad kreše curicu od 18 godina onda je to problem. Međutim, to definitivno nikad nije bio problem jer je kresanje curice od 18, ako ti imaš 60, postalo normalno. Berluskoni se predstavlja kao jebač, a manje kao kriminalac, iako je on sigurno samo kriminalac, jer veliki jebač trenutno definitivno nije. Ipak je tu priroda učinila svoje. To su sve igre i ne verujem i da je Sarkozi neki veliki jebač, jer biti političar je posao od 24 sata, a ako imaš 50 godina i 24 sata radiš, mislim da tu nema trenutka kad ti se može dignuti. Obaveze su ti veće od seksualne snage.

3

 A ko će nama obećati da nećemo biti krezavi?

- Niko, jer niko vama nikada nije rekao da imate pravo na zube. Vi imate pravo da jedete toliko da ne crknete od gladi i da radite što više za što manje para. Ova ekonomska kriza je veštačka i ceo svet se pretvorio u uslužnu delatnost. Recimo, 90 odsto sveta samo prodaje, trguje, služi, radi po hotelima. Ostalih 10 odsto čovečanstva, Kinezi, Indijci i ostali, proizvode. Oni rade jer je cena njihovog rada nikakva, jednom rečju badava, a to mi ostali prodajemo i kupujemo za mnogo manje novca danas nego juče. Jedan radnik u Kini zaradi pola dolara na dan ili nedelju i niko se ne pita koja su njegova ljudska prava. Oni proizvode za ceo svet i baš briga Ameriku kakva su prava u Kini. Vrlo je zanimljivo i kako Kina rešava štrajkove i bune. Pre godinu ili dve, oko 500 kineskih kamiondžija je diglo glas i blokiralo saobraćaj, i oni su ih sve pobili, ali niko u Njujorku nije o tome raspravljao ili digao glas. Moćnom zapadnom svetu odgovara takva Kina, jer se obezvređuje cena rada u njihovim zemljama. Svako će reći „aha, ti nećeš raditi za tri ili pet dolara, ali Kinez hoće”. Ipak, na kraju sve dođe po svoj račun, pa će na kraju ceo svet biti u kandžama Kineza, jer svako carstvo mora jednom propasti. Kinezi dolaze i njihov položaj je isti kao i naš, samo što mi imamo možda više slobodnog vremena, jer Kinez radi više od stoke i nema tajm-aut da razmisli šta mu se dešava.

Ne daju mu ni „najki” patike koje danonoćno proizvodi na fabričkoj traci?

- „Najki” patike su simbol sveta u kome živimo. Kada su takozvani huligani u Beogradu na onim demonstracijama za Kosovo, krali „najki” patike, ja sam ih branila. Jer ako ti država prodaje priču da nisi ljudsko biće ako ne nosiš „najki” patike, a ne daje ti platu da možeš da ih kupiš, onda je normalno da razbiješ radnju i uzmeš „najki” patike i kažeš društvu: „Eto, rekli ste da moram da ih imam i ja ih sad imam.” Sve države u ovom našem eks-Ju prostoru tolerišu huliganizam na stadionu. Daju priliku rulji da se kontrolisano iživi na Srbinu, Hrvatu, crncu jer tako ne idu na banke i na vlast. Mi smo totalno pod kontrolom.

Narod vas doživljava kao svog tribuna i borca za pravdu, a onda ih vi iznenadite izjavama da niste nikakav heroj niti borac za ljudska prava, već trgovac.

- To je istina jer se ne borim za ljudska prava jer se narodu ne može pomoći. A u narod svrstavam sebe, svoju decu i unuku. Samo govorim narodu svoje mišljenje i zato sam plaćena više ili manje. Živim od iznošenja svog mišljenja, a ne od borbe za narodna prava. I niko ko se predstavlja kao borac za narodna prava to nije, već se bori samo za sebe. Borac za nečija prava bi trebalo da radi u narodnoj kuhinji i pomaže sirotinji da umesto pasulja dobije komad mesa. To su borci za ljudska prava, ali zanimljivo je kod tih narodnih kuhinja da se njihovi sponzori uvek slikaju dok hrane sirotinju. Ne rade to tajno. Dakle, i to pomaganje sirotinji je u funkciji i zato ne verujem ni u kakve borce. Ne verujem u NVO, helsinške komitete. Verujem samo u novac. Bog je novac, a sve drugo su pizdarije.

Branko Rosić

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/117029/Vedrana+Rudan:+Soro%C5%A1+je+glavni+terorista,+a+ne+Bin+Laden.html

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

  СЛОВЕНИ СЕ ВРАЋАЈУ ВЕРИ СВОЈИХ ПРЕДАКА 

http://www.svevlad.org.rs/rodoved_srbija.html 

Венчани и законом признати

Старословенска вера законски утемељена у Пољској

У част пролећне равнодневице у Пољској је обележен празник Jare Gody. Обзиром да је стара словенска вера и законом потврђена у овој земљи, приликом прославе обављена је и церемонија венчања двоје младих, који су тако, по свим правилима, уписани у родноверне књиге венчаних.

Овом скупу присуствовали су и гости из Србије, иначе окупљени око Српског интернет часописа ”Тврђава”.

Како сазнајемо од Мартина Шустера, словачког жреца који је такође присуствовао прослави, да би слично венчање у његовој земљи имало законску валидност – потребно је најпре скупити 10 000 потписа за озваничење родноверја као религије.

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Received: Wednesday, August 11, 2010, 8:48 AM

 Beta 11.08.2010 16:44

General Mladić snimao sve razgovore sa saradnicima

 

Bivši vojni lider bosanskih Srba Ratko Mladić tajno je snimao svoje telefonske i direktne razgovore i ti snimci, koji su dostavljeni Haškom tribunalu, biće korišćeni kao izuzetno važni dokazi u nekoliko procesa u Hagu, saznaje agencija Beta.

Nekadašnji predsednik Republike Srpske Radovan Karadžić u sredu je zatrazio tronedeljnu pauzu kako bi preslušao snimke koje mu je tužilaštvo dostavilo 4. avgusta.

Odbrana je, kako je navedeno u pisanom podnesku, dobila “93 audio kasete, 10 video kaseta, 2 kompakt-diska i osam diskova sa video zapisima (DVD)”.

Reč je o materijalu koji su vlasti Srbije zaplenile tokom pretresa Mladićevog stana u Beogradu, krajem februara ove godine, zajedno sa ratnim zabeleškama komandanta Vojske RS na više hiljada stranica.

Izvor agencije Beta naveo je da je Mladić na diktafon snimao sve svoje razgovore, telefonom, ili u četiri oka, i potom te snimke presnimavao i čuvao.

Na snimcima su razgovori sa Slobodanom Miloševićem, Radovanom Karadžićem, Jovicom Stanišićem, Mićom Stanišićem, Momčilom Perišićem, Zdravkom Tolimirom i drugim saradnicima.

Taj materijal će biti korišćen kao krucijalni dokaz protiv pojedinih haških optuženika, ocenio je izvor agencije

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Критика “економског

држављанства”

 

Одлука владе у Подгорици да додели црногорски пасош сваком ко у ту земљу уложи 500.000 евра, наишла на оштре критике у Немачкој. Чланица владајуће коалиције, Хришћанско-социјална унија, затражила да се поново уведу визе за грађане Црне Горе за улазак у земље Шенгена.

Хришћанско-социјална унија (ЦСУ) из владајуће коалиције савезне канцеларке Ангеле Меркел оштро је критиковала одлуку владе Црне Горе о “економском држављанству” за иностране пословне људе и затражила да се поново уведу визе за грађане те државе за улазак у земље Шенгенског споразума.

 Влада Црне Горе одбацује критике

Црногорска влада одбацила је оцене да би та земља програмом “економског држављанства” могла да постане “азил за криминалне групе” и саопштила да ће могућност стицања пасоша имати поуздани пословни људи из иностранства, са доказаним пореклом новца.

Влада је у реаговању навела да “нема места страховима” да је концепт “економског држављанства” супротан трендовима у Европској унији (ЕУ), а који се односе на “увођење реда у финансијске токове”.

Из Владе Црне Горе је саопштено да је припремљено Упутство о примени критеријума, на основу којих ће се ценити постојање привредног и економског интереса Црне Горе за стицањем црногорског држављанства пријемом.

Црногорски пасош се може стећи и донирањем у државни буџет, у који ће се сливати и део директно инвестираних средстава.

Стручњак ЦСУ за унутрашњу политику и правна питања Штефан Мајер рекао је да је јучерашња одлука владе у Подгорици “отворено провоцирање Европске уније и њене политике интеграције према региону Западног Балкана”.

Одлука Подгорице предвиђа могућност да црногорско држављанство добију инострани пословни људи који најмање 500.000 евра инвестирају у Црној Гори, при чему би део новца био уплаћиван и у државни буџет.

Политичар ЦСУ је у саопштењу навео да план о продаји црногорског држављанства “не сме да остане без последица”.

Мајер је затражио да се, “уколико се добијање црногорског држављанства заиста буде условљавало само инвестицијом од 500.000 евра, одмах поново уведу визе за грађане Црне Горе”.

“Укидање визног режима прошле године уследило је управо на основу напретка у сузбијању организованог криминала и неправилности у издавању пасоша, као и напретком у области пограничне управе и регулисања миграције”, наведено је у саопштењу.

Додаје се да се “доделом држављанства ставља печат на дугорочну везу између државе и грађанина” и да “са тим повезана права и обавезе не могу да буду засноване искључиво на иностраним инвестицијама”.

Немачки медији који су данас известили о одлуци црногорске владе о “економском држављанству” наводе и да је црногорски пасош већ добио спорни бивши премијер Тајланда Таксин Шинаватра који је најавио да жели да новац улаже у хотеле на црногорском приморју.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

“Случај Ђокић” тресе БиХ

Бившем официру ЈНА Бранимиру Ђокићу, БиХ мора да исплати 60.000 евра, јер није у могућности да му врати стан који је имао пре рата, одлучио Суд у Стразбуру. Ако се одлука у “случају Ђокић” примени на више од 20.000 станова који су пре рата били у власништву Срба, Федерација може да доживи финансијски колапс, оценила Влада у Сарајеву.

Влада Федерације БиХ закључила је да би могло доћи до колапса Федерације уколико се одлука Суда у Стразбуру о “случају Ђокић” примени на више од 20.000 станова које би, према тој пресуди, Федерација БиХ требало да врати бившим српским власницима.

Из прилога Наташе Мијушковић

Како је јавила је Федерална телевизија, Влада Федерације БиХ је, након седнице, задужила заступницу Савета министара БиХ пред Европским судом за људска права да поднесе захтев за преиспитивање пресуде у предмету “Бранимир Ђокић против Босне и Херцеговине”.

Суд за људска права у Стразбуру је одлучио да БиХ Ђокићу, бившем официру ЈНА, мора у року три месеца, од дана када пресуда постане коначна, да исплати 60.000 евра на име материјалне и 5.000 евра нематеријалне штете, као и 200 евра за трошкове.

Немогућност да се Ђокићу врати предратни стан у Сарајеву, према одлуци Суда у Стразбуру, представља кршење одредаба Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, односно кршење члана који се односи на право на имовину.

У пресуди, која је изречена 27. маја ове године, наводи се да “ако се износи не исплате у идућа три месеца, каматна стопа биће повећана за три одсто”.

Случај Бранимир Ђокић

Официр некадашње ЈНА и предавач на Војној академији у Сарајеву Бранимир Ђокић држављанин је БиХ и Србије, који тренутно живи у Нишу, а према тада важећем Закону о војним становима, откупио је стан у Сарајеву марта 1992. године. Сарајево је напустио 19. јуна 1992. године.

У августу 1998. године поднео је захтев за повраћај свог стана у Сарајеву, који је 30. марта 2000. године одбачен на основу Закона о реституцији станова из 1998. године, а надлежно министарство Кантона Сарајево потврдило је ту одлуку 30. марта 2000. године.

Идуће године, Ђокић је поднео жалбу због угрожавања људских права. Ђокић, који није успео да врати власништво над станом у Сарајеву, до данас није добио ни стан у Србији.

У пресуди суда у Стразбуру се наводи да је јасно да је подносилац захтева у овом случају претрпео нематеријални губитак који произлази из повреде Конвенције, који је потребно надокнадити.

Тај суд цитира део Анекса четири Дејтонског споразума, који је Устав БиХ, у којем пише да “све избеглице и расељене особе имају право да се слободно врате у своје домове”.

Те особе имају право, у складу са Анексом седам, на враћање имовине које су били лишени током непријатељстава од 1991. године, као и право на накнаду за сву такву имовину која се не може вратити.

Све обавезе или изјаве везане за такву имовину, под присилом су ништавне.

Пресуда је у Суду у Старзбуру једногласно донета и она може, према писању босанских медија, да кошта Владу Федерације БиХ више од 2,5 милиона евра, због броја сличних случајева и тужби.

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Успостављање педерског система у Црној Гори указује на западне геноцидне намере истребљења словенског живља у тој републици. Муслиманима у Црној Гори и Шиптарима на Косову се не намеће то што се чини са словенским живљем на Балкану. Напротив, циљ НАТО сила је да запате што више отпадничких непријатељских мањина које се подржавају у убијању и ликвидацији свег што је словенско на балканском Полуострву. (коментар К.С.К.)

*** 

Црногорска застава на Паради поноса у Торонту

Црна Гора, сад независна и од разума

субота, 07 август 2010 19:47 Т.ПАВИЋЕВИЋ Вијести 

Црногорска застава завијорила се недавно на Паради поноса одржаној у Торонту. Пред око два и по милиона људи и шест припадника црногорске Управе полиције, који су пратили једну од највећих свјетских манифестација на којој се прокламују права лезбејки, хомосексулаца, бисексуалаца и транссексуалаца (ЛГБТ), програм координатор НВО Јувентас Јелена Чолаковић пронијела је црвену заставу са двоглавим орлом у средини.

“Нијесу сви знали да је ријеч о црногорској застави па су питали. Њима је била јако интересантна. Носили смо је Елиот Даглас, предсједавајући Конференцијом Правда на Балкану, једнакост за сексуалне мањине и ја. Елиоту је ово био тридесети прајд”, казала је Чолаковић.

Она је, са шест припадника црногорске полиције посјетила Канаду и Сједињене Америчке Државе, да би се службеници подгоричке Подручне јединице обучили за бробу против родне и сексуалне дискриминације.

“У Торонту је црногорске полицајце обучавао службеник полиције Торонта задужен за односе између ЛГБТ заједнице и полиције Томас Декер. Он је држао предавања о терминологији, хомофобији, претходном односу полиције према заједници, који, како нам је казао, није био на завидном новоу у односу на данас”, каже Чолаковић.

Чолаковић је казала да је црногорским полицајцима у склопу обуке, предочена и правна регулатива за државу Онтарио, која, између осталог, омогућава женама право да ходају улицом не носећи мајицу нити било који други одјевни предмет којим би се сакриле груди.

“То право дато је женама јер га имају мушкарци. Међутим, важно је нагласити и законску регулативу која подразумијева да сви полицајци Онтарија морају проћи тренинг о ЛГБТ питањима не би ли се сензитивисали”, тврди Чолаковић.

Осам дана припадници црногорске полиције провели су у Торонту, у склопу којих су имали прилику да упознају велики број припадника ЛГБТ заједнице, свих националности, будући да је ријеч о мултикултурној и мултинационалној средини.

“Службеници полиције били су отворени за сарадњу, много ствари су жељели да сазнају и били крајње професионални”, каже Чолаковић.

Шесточлани тим је, заједно са полицијом из Торонта, пратио Параду поноса у Торонту, којој је претходио марш лезбејки.

“Прво пролазе лезбејке на моторима и отварају поворку, у којој се налазе разне заједнице попут латинске, старијих жена, транс-жена и других, а тек сљедећег дана се одржава Парада поноса на којој сви припадници ЛГБТ заједнице заједно пролазе највећом улицом у Торонту”, прича Чолаковић.

Црногорски полицајци, објашњава, нијесу продефиловали са припадницима ЛГБТ популације, али су, у својству савезника, стајали иза ограде, дајући подршку учесницима.

“Правило на прајду је да савезници прскају водом људе који корачају у поворци, и обрнуто. То се дешавало и у Торонту”, каже она.

По завршетку посјете и обуке у Торонту, наставља, усавршавање је настављено у Лос Анђелесу, гдје су посјећени Вилијамс институт, Геј и лезбијски центар, New Holywood Шерифс Депертмент, Лос Ангелес Полице Департмент, те Обласни затвор Лос Анђелеса итд.

“Упознали смо се са дјелатностима и начином рада разних институција. Геј и лезбијски центар, напримјер, једна је од највећих организација на свијету која се бави овим питањима, и тамо смо се упознали са људима који се баве широким спектром тема значајним за права и здравље, као што су истраживања везана за ХИВ И АИДС, чиме се бави између осталог, и наша организација”, каже Чолаковић.

Припадници црногорске Управе полиције имали су, тврди она, и практичан рад организован од стране шерифа Западног Холивуда, који се огледао у ноћној и дневној патролној дјелатности.

“Заједно са шерифима патролирали смо градом, а били смо у могућности да пропратимо и начин обраде случаја на терену”, прича Чолаковић.

Службеници полиције Торонта, Лос Анђелеса, али и шерифи Западног Холивуда обећали су, како каже, помоћ црногорским колегама везану за борбу за људска права, уколико она буде потребна.

“Сва предавања била су организована у просторијама станице полиције, гдје су поред руководилаца и јавних функционера били присутни и припадници ЛГБТ популације, који су пренијели своја искуства и знања у раду, али и одговарали на сва питања везана за међусобне односе полиције и њихове заједнице”, прича Чолаковић.

Тврди и да посјета САД-у и Канади доприноси развоју активности које се тренутно реализују и чија се реализација очекује у ближој будућности у Црној Гори.

“Ријеч је о пројекту Црна Гора – свиетла тачка на геј мапи, а сигурно ће бити још свјетлија уколико имамо Управу полиције као институцију уз нас”, каже она.

Објашњава да је пут, чији је организатор Конференција Правда на Балкану једнакост за сексуалне мањине, доказао да разлике чине људе, а не ограничавају.

“Видјели смо да је могуће да сви људи имају иста права… Слобода је била толико опипљива да је готово било могуће дотаћи је”, тврди Чолаковић.

Полицајци не желе да говоре о искуствима

Командир Управе полиције Дарко Кнежевић, који је предводио петочлани тим, није желио да говори јавно о искуствима у САД-у и Канади. Он је јуче казао “Вијестима” да ће, уколико буде требало својим шефовима дати извјештај о обуци, иако је то већ по повратку урађено, те да неће медијима да говори о томе.

Директор Управе полиције Веселин Вељовић дао је одобрење, на захтјев “Вијести” предат прије мјесец дана, да службеници који су ишли на обуку испричају шта се тамо дешавало, што Кнежевића није поколебало да одлучно каже “нећу да причам о томе”.

И остали службеници полиције који су били на обуци нису жељели да одговоре на захтјев “Вијести

http://www.in4s.net/mozaik/71-mozaik/20221-2010-08-07-18-54-18

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

O BEZBEDNOSTI MOBILNIH TELEFONA

(Doprinos jednog našeg strucnjaka)

Svi danasnji mobilni telefoni na zapadu, naravno i na Balkanu, su totalno otvoreni za prisluskivanje za sve sluzbe unutrasnjih poslova.

Najotvoreniji od svih je svakako telefon sa Microsoft Mobile pogonskim sistemom. Da budem precizan, on je zakljucan, ali ne za svakoga!

Nije nikakva tajna, to je u ostalom i sam Bill Gates za vrijeme svog sluzbovanja javno potvrdio, da se na cijela dva sprata Microsoftove imperije smjestila USA tajna sluzba NSA.

Uz to svi telefoni u EU se bez izuzetka mogu pratiti, tj. lokalizirati. A mnoge zemlje po zakonskoj osnovi su natjerale telefonske kompanije da sve razgovore snimaju i cuvaju minimalno 6 mjeseci. 

Medjutim, u zadnje vrijeme se pojavila jedna vrlo nova tendencija na trzistu.

Naime, iPhone i Android sistemi su poceli vrlo snazno da istiskuju sve druge sisteme sa trzista mobilne telefonije.

Jucer je javljeno (04.08.2010) da prodaja Android sistema vec duze vrijeme u Njemackoj iznoso oko 200′000 dnevno, sto je najveca prodavanost ikada do sada zabiljezena.

Time je znatno potisnut iPhone i upravo zbog toga je 4.-ta generacija iPhone skoro 50% jeftinija za kes lovu od proslogodisnje verzije 3GS.

Ovde nisu uracunate one masine koje su selfmade izrade ili uradi sam, a i autor ovih redova je napravio sam svoj telefon tako sto je u jednu poznatu svjetsku marku ubacio Android koji radi perfektno…

Samo ova dva sistema zauzimaju oko 60 posto svjetskog trzista, tendencija rasta, narocito Androida, link: http://www.h-online.com/open/news/item/NPD-report-In-the-US-Android-phones-outsell-BlackBerry-iPhone-1050926.html

Svi ostali su u vrlo jakom padu. 

Da bi se zastitila od pada prodaje kanadska kompanija BlackBerry je osmislila perfektan algoritam za sifrovanje svih vrsta kominikacija. Jedini uslov je da obadva sagovornika imaju isti telefon.

Razvili su 4096-bitni kriptografski algoritam koji normalni kompjuter nije u stanju da desifruje ni za 1000 godina. I ako bi se slucajno neko ubacio u liniju, telefon kod obadva sagovornika izbacije zvucnu poruku u roku 3 sekunde da je linija presjecena i da treba uspostaviti novu komunikaciju

I onda je prvo Saudijska Arabija a zatim i Ujedinjeni Arapski Emirati javno obznanila zabranu koristenja ovih telefona. Zabrana stupa na snagu ovih dana.

Isto se ozbiljno pomislja da uradi i Indija, link: http://www.h-online.com/security/news/item/BlackBerry-security-Is-RIM-making-concessions-to-India-1050059.html

A zvanicno Vijece EU je neki dan takodje ljubazno preporucilo svim svojim sluzbenicima da vise ne koriste BlackBerry vec da prijedju na Microsoftove sisteme ili neke od HTC aparata.

Za one koji zele da u svoj telefon ugrade sigurnosni algoritam za sifriranje svih vrsta komunikacija jedne neutralne firme, evo link: http://www.cryptophone.de/en/support/software-upgrades/software

A jedna varijanta je da kupite jedan chip firme Trust i jednostavno ga ubacite u telefon (vi i vas sagovornik) i vec imate sifrovane informacije: razgovor, mail, sms, mms, w-Lan, internet, bluetooth, link: http://www.koolspan.com/products/trustchips.htm

A u juznoj Americi po tom pitanju vlada jedna sasvim drugacija politika.

Tamo naime Venecuela sama proizvodi svoj telefon… Naravno, narodu nije zabranjeno da koristi i druge marke, ako hoce.

Cak i sam predsjednik Venecuele Hugo Cavez reklamira nacionalni proizvod koji se zove „El Vergatario“.

link : http://en.wikipedia.org/wiki/Vergatario

A u stvari radi se o tome da taj telefon kosta svega 10.27 evra i nikakvi sistemi ne mogu da ga prisluskuju. Takodje lokalizacija nije moguca. Znaci niti te mogu prisluskivati, niti zanju gdje se nalazis.

Obzirom da je Venecuela u verbalnom ratu sa USA, Cavez to koristi na sva zvona i svugdje javno govori da ih ameri na taj nacin ne mogu prisluskivati, dzaba im sateliti.

U Njemackoj se prije izvjesnog vremena digla velika prasina oko toga, a to sve zbog toga jer je tamosnji ministar unutrasnjih poslova gosp Wolfgang Schäuble naredio snimanje razgovora cijele nacije i cuvanje podataka u trajanju od minimalno 6 mjeseci, link : http://ichbinterrorist.de/

Sam Cavez je prije izvjesnog vremena u skupstini UNO koristio taj telefon i americku administraciju, koja je bila tamo prisutna, priupitao glasno da svi cuju, dali zele da im on da svoj El Vergatario, jer je znatno bolji …

Narvno politika, ali u neku ruku i samar amerima ! 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

АМЕРИКАНИЗАЦИЈА ЕВРОПЕ

КАО ПОВРАТНИ ТАЛАС ЕВРОПЕИЗИРАНЕ АМЕРИКЕ

Предраг Р. Драгић Кијук

Нацистичким снагама, 1941. године, које су бомбардовале Београд,

командовао је фелдмаршал Кеселринг. Занимљиво је да је немачка тајна

служба, задужена за логистику савезничке НАТО операције против Срба

1999. – команду поверила његовом сину Рајнеру Кеселрингу. НАТО фаланга

је, тако, још једном показала ком узору указује своје дивљење.

Бомбардујући Србију, НАТО се понашао као аријевска организација (према

генералу Мајклу Роузу “НАТО је спреман да Србе врати у камено доба”)

која је Србе третирала као народ нижег реда. Попут невиних у Другом

светском рату који у концентрационим логорима нису могли да се бране и

српски народ није могао да се брани 1999. године. Ако изузмемо људске

жртве и занемаримо употребу забрањеног оружја (пројектиле са

осиромашеним уранијумом), НАТО је, као најрепрезентативнији представник

ултимативне демократије и расистичке културе, остварио завидан биланс: у

својој “хуманитарној акцији” порушио је 190 школа, 20 болница и 60

мостова – за 78 дана поништавања српског народа. Сличан однос према

Србима имали су и нацисти: генерал Еберхад је, 1941, у Косовској

Митровици, обраћајући се Шиптарима изговорио ону познату и безпоговорну

реченицу: “Срби су ван закона. Обећавам да ће после рата Косово и

Метохија бити прикључени Албанији”.

1

НАТО-гаулајтери су, 1999, тежећи да остваре несловенски мостобран на

Балкану, користили сва средства да Србе ставе ван закона. Припадници

НАТО пакта употребљавали су у новим условим нове методе, медијски

геноцид, не би ли и сатанизовањем казнили српски народ. Карла Дел Понте

ће прозивати Србе за 529 масовних гробница на територији Косова и

Метохије. Ни једна није пронађена од тих 529 гробница са погребеним

невиним шиптарским жртвама. Немачки генерал Шарпинг је тврдио да су Срби

протерали са Косова 600 хиљада Шиптара, чинећи притом монструозне

злочине (“испечени фетуси”, убиства “нерођених беба” – већ шта је

болесни шарпинговски ум упамтио да треба да изговори). Јошка Фишер,

министар иностраних послова у Влади уједињене Немачке, згражавао се над

400 хиљда побијених на Косову. И дабоме, ко би други објавио ако не

бечки “Стандард” (новина аустријске државе која је у односу на број

становништва дала највећи проценат нациста у Другом светском рату) 7.

априла 1999. да је у првом покољу на Косову српска војска побила 800

хиљада Шиптара(!?).

Овај инфантилни ниво интелигенције најтачније одређује морални лик НАТО

пакта и његов хуманистички поглед на свет. Али, разуме се: европејци,

натовци и глобалисти се не баве само биографијом српског народа, што

потвруђује константна русофобија односно доминантно опредељење америчке

спољне политике. То је и разлог што је Амерички конгрес, 1959, донео

закон којим се Америка проглашава за заштитника покорених народа под

комунизмом и уводи празник под називом “Недеља покорених народа”

(нација). Овај закон (PL 86-90) обавезује САД да брину о народима под

комунистичком чизмом, али се односио пре свега на комунистичку Русију. У

том закону се врло јасно говори о томе каквим је тортурама изложен

велики број народа на територији СССР, у коме су сви потлачени сем Руса.

Напросто, то и није закон против комунизма,  већ против државности

Русије и против руског православног народа.

Последично, Буш је и пре украјинског референдума (1991) “подстицао

отцепљење Украјине”. Разуме се, ову русофобичну политику доследно је

пратио НАТО: разметљивим зближавањем са Украјином, маневрима америчке

флоте у Црном мору 1997, форсирањем Турске. Оно што су САД најављивале

(“обручивање”, опкољавање Русије) НАТО спроводи у дело стварањем

“ракетног штита” односно “санитарног кордона” око Русије.

НАТО пакет уствари представља једну претећу организацију која је успела

да споји оно што је на изглед неспојиво. Наиме, најважнију милитантну

линију ове организације чини осовина коју представљају Ватикан, Берлин и

Вашингтон. Зар је чудно што је први папа који је ушао у Белу кућу (1979)

био управо Јован Павле II, естрадни папа и човек скривене биографије.

Али је управо тај папа Војтила успоставио доктрину коридора према

Русији: пас бај ту Раша (pass by to Russia ). Из те велике љубави родиће

се други конкордат ватиканске конквисте: први је Ватикан потписао са

нацистичком Немачком, а овога пута са глобалистичком Америком, који је,

1984, обелодањен на Аљасци као Реган-Војтилин план.

И његов наследник, папа Рацингер (алијас Бенедикт XVI), иначе давнашњи

припадник “Хитлерове младежи” (Hitlerjugend), наставио је политику

конкордатског империјализма. У првој својој посланици, за Божић 25.

децембра 2005, папа Рацингер позива на подршку новом светском поретку

“утемељеном на исправним етичким и економским принципима”.

Оно што је занимљиво то је питање савезника НАТО организације. То су или

државе који су некад биле у пакту са Хитлером или су то пак државе које

су на неки посебан начин (путем сепаратизма) дошле до своје

независности. И зато у стручној литератури која постоји у свету нове

савезнице НАТО пакта се означавају као пријатељски фашизам. Тај

“friеndly fascism” постао је сенка НАТО пакта, упућујући на традицију

љубавног мимезиса. Зар сумњати у тај занос, ако није непознато да су

неки од култних пакленика били “омиљени нацисти” евроатлантске

цивилизације. У такве, без сумње, спада и Алберт Шпер, Хитлеров

архитекта и министар наоружања чију опчињеност нацизмом потврђује и

његова чланска карта број 474481.

2.

За разматрање патохуманизма вредно је напоменути два еклатантна случаја.

На конспиративном самиту, јула 1998, у Берлину донет је докуменат о

“Доусавршавању Европе”. По том документу, који посебан третман придаје

“албанском питању”, за Србију је предвиђен санитарни кордон. Русија је

одређена као неуралгична тачка с циљем перманентног изгуривања из Европе

у Азију. За сиве зоне остављене су Украјина и Белорусија…

На другом конспиративном самиту, априла 2000, у Братислави одређена је

најважнија стратегија НАТО пакта, садржана у обавези изабраних аријеваца

да се залажу како би се садашњим ширењем НАТО-а “успоставила

територијална ситуација између Балтичког мора и Анадолије као у време

Римског царства” (тачка 7)?! У тој жељи да, за почетак, задобије границе

Римскога царства – НАТО одваја, односно САД као њен најважнији тутор, 10

милијарди долара недељно за ратове које води у свету (Ирак и

Авганистан), додајући тој суми још непозната средства за издржавање 800

америчких база на нашој планети.

3.

По свему судећи, Европа је изгубила политички компас и данас постоји као

нато-амерички протекторат. Заробљена сопственом биографијом, она је

постала саучесник и у извршењу смртне казне над хуманистичким идеалом,

коме је иначе тежила и којим је на другом цивилизацијском тасу заклањала

свој историјски патохуманизам. То је и разлог што је уједињена Европа,

први пут после Другог светског рата, послала казнене експедиције на

српски народ, водећи свој први рат под сазивом Европске заједнице.

Разуме се, у тој заједници нема Срба, на које је демократска Европа

атаковала три пута у 20. веку, с геноцидним намерама. Утолико је српска

политичка судбина најогледнији барометар за политичку будућност Европе,

кад она већ није имала снаге да се не огреши о заветну поруку једног

еврофила (“Европо, поклони се Србији!”).

У кључу америчке натомахије нису ли садржани сви лакејски поступци

Европе која је у транзиционом постхитлеровском периоду загубила свој

идентитет. Током постберлинског синдрома постало је сасвим очигледно да

је европски ум досегао сопствену кулминацију као политички субјект са

старатељем. Зато Збигњев Бжежински јесте у праву (в. његову књ. “Велика

шаховска табла”) када закључује: “Брутална је чињеница да је западна

Европа… у великој мери амерички протекторат”.

Као овисник натоизације, Европа је у свему пратила изопачен политички

идеал, губећи самоконтролу и сопствену политичку корист – доводећи у

стање регресивне еволуције и пројекат уједињене Европе, реализоване на

позицијама технократског неоколонијализма. Употреба човека је

беспризорно правдана демократском просвећеношћу док се у ствари

индустрија селила за профитом у земље јефтине радне снаге. Банкократија

је иморално пропагирала либерализацију тржишта уподобујући народе и

државе курсу дужничког ропства.

Коначно, као инструментализовани учесник у опитном разбијању друге

Југославије, Европа је згазила све тековине цивилизацијског, правног и

културноисторијског нововековног програма. Тако је и било могуће да

право моћи (на српском примеру) оствари свој примордијални обрт и да,

као сурогат, сопствени источник, моћ права, отпошаље у суноврат.

Ту врсту употребе човека, као главно својство изопачене политике,

уградио је у себе нови поредак који је потопио Европу. У новим условима

империјални хуманизам није презао да жртву прогласи џелатом, а етничко

чишћење хуманитаром акцијом. Примери за то су и савремени хрватски

неофашизам и муслимански “свети рат” зацарени у процесу рушења

Југославије – усмеравани америчком политичком облапорношћу. Зато се и

метод понављања манипулације (Вуковар-Дубровник, Сребреница-Рачак) увек

јавља као на исти начин понављана лаж. У том кључу садржана је и игра

бројкама: евро-атлантска алијанса је утврдила постојање 105

“концентрационих логора”, које су држали Срби у Босни, са 260.000

заточених. Међународни Црвени крст налази да је укупан број заточених,

из све три зараћене стране, између десет и једанаест хиљада. Од 100.000

силованих муслиманки у Босни, комисија УН за ратне злочине је, октобра

1993, установила “330 документованих случајева силовања”.

Очито, злочиначка политка светског хегемона није ни могла, изузев

патохуманизма, да изнедри принципијелни политички поредак. Као што је

скривала истину о томе да је у “цивилизацијском рату” побила два милиона

Вијетнамаца тако је скривала истину о Сарајеву, граду са највећим бројем

мртвих Срба (до сада утврђен број 5.515 жртава) у рату 1991-1995.

4.

У склопу балканске нато-америчке одисеје треба посматрати и

декомпоновање Југославије, стварање нових националних држава са

прокламованом “мултикултуралношћу”, те и “Сребренички случај”. Он ће

трајати колико и диригована нато-америчка моћ над медијима. Али ће,

истовремено, “Сребренички случај” остати упамћен као незаобилазни пример

америчке политичке безочности и безумља. Ово је и пример који тачно

временски одређује када се амерички хегемонистички ум спустио испод

најниже интелектуалне и моралне лествице.

Наводни масакр у Сребреници омогућио је да договорено НАТО бомбардовање

Републике Српске (30. 08 – 13. 09. 2005) има какав-такав легитимитет.

Следствено томе, НАТО не би с Хрватима, августа 1995, извршио заједничу

офанзиву на Републику Српску Крајину (и етничко чишћење Срба) да у марту

1994. није склопљен Вашингтонски споразум (темељ бошњачко-хрватске

федерације). Последично, Хрвати су, захваљујући овом Споразуму,

политички профитирали јер им је, заузврат, амерички председник Клинтон

испунио обећање да ће им вратити све територије које су држали крајишки

Срби.

Сребренички мит је, према томе, био неопходан Америци да рат који је

започела у Босни (захтевајући од Изетбеговића да се одрекне пристанка на

Лисабонски споразум) заврши наводно успешном мировном иницијативом. Баш

зато, “сребренички случај” и постоји једино као амерички сребренички мит.

Случај Сребренице је пажљиво режирала двоједна администрација САД и

НАТО, па су зато, на састанку 2. априла 1995, Кофи Анан и Мадлен Олбрајт

одбили план за одбрану Сребренице. Наиме, 300 војника холандског

батаљона са лаким наоружањем требало је заменити данским контингентом,

опремљеним тешком артиљеријом.

Иако су знали да се војска Републике Српске спрема на сребренички

десант, чак га подстицали због муслиманских зверстава над Србима у

сребреничкој регији (само на братуначком гробљу почива 3.276 Срба,

већином цивила) – америчконатовска алијанса није учинила ништа да

предупреди акцију под називом “Кривија `95″. То је разлог што ни

УНПРОФОР није одговарао на захтеве Холанђана да им се пружи подршка из

ваздуха када је започета акција српског заузимања Сребренице.

Да су шефови САД, НАТО и УН имали сазнања да ће војска Републике Српске

преузети заузимање Сребренице сведочи и посета Вашингтону Ричарда

Голдстона, ондашњег главног тужиоца Хашког трибунала. О томе детаљно

пише Андреас Цумах дописник из УН берлинског дневника Tageszeitung.

Наиме, Филип Корвин, представник УН у Босни и Херцеговини, јасно је дао

до знања да је било лицитирања сребреничким жртвама (прво 16.000, па

14.000, затим 12.000 и 10.000 те најзад око 8000), изјављујући да је

цифра од 7000 убијених, с којом се често “барата у међународној

заједници, једно неодрживо претеривање”. Високи комесар УН, Хенри

Виленд, има само један аргумент за “сребренички случај”: “Нисмо нашли

никога ко је својим очима видео неки злочин”.

Можда је то и био главни разлог што је тужилац Трибунала Ричард Голдстон

(у писму америчкој амбасади у Хагу, новембра 1995, поводом Сребренице)

“окарактерисао квалитет и исправност обавештајних података које су

доставиле САД разочаравајућим”. Управо због неупотребљивих података,

Голдстон је 30. новембра 1995. додатно тражио од Клинтонове

администрације да му се предају све информације о Сребреници. Али – како

је потврдио Андреасу Цумаху – “вратио се из Вашингтона празних руку”.

5.

Несумњиво: уморна је наша цивилизација, али је НАТО (као наднационална

терористичка организација) посебно деструирао, понизио и уморио. Утолико

пре, патохуманизам НАТО-империје представља ругло уморног европског и

америчког политичког ума.

Ако НАТО, за почетак, тежи да заузме границе до којих се некада

простирала Римска империја то не значи ништа друго до да су његови

политички промотери посве политички ретардирани. Али када такав ум

предводи политику светског хегемона, престижног у конвенционалном и

атомском наоружању, то поништава наду човечанства у цивилизацијски

помак. И више од тога: данас ова парахуманистичка организација и војна

фаланга која има чак своју парламентарну скупштину, извесно представља

планетарну претњу миру у свету.

Уколико би она премрежила планету онда би настао политички и историјски

мук, политички зато што је она осудила хуманистички идеал на смрт, а

историјски због тога што су је утемељили они који сматрају да живимо,

после архивирања комунизма, у времену краја историје, како је то писао

услужни интелектуалац Фукујама.

Међутим: постоје народи који не могу да усвоје оно благостање којим се

представља НАТО организација у свету. Она пропагира евроатлантски поглед

на свет и америчку вредносну лествицу која се своди на тројство које

представљају профит, престиж и похлепа. Постоје народи који  никада

такав поглед на свет и та начела као надначела не могу да прихвате. У

такве народе спада и стари српски историјски народ.

(Беседа на научном скупу “Србија на раскршћу:

неутралонст или НАТО” Академије за дипломатију

Београд, 17. фебруара 2010.)

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

BEOGRAD 12. 02. 2010

PRESS

Alarmantno! Više od 500.000

Srba u sektama!

Inspektor MUP-a Zoran Luković upozorava da je zbog ekonomske krize delovanje sekti sve opasnije i da u ovom trenutku u Srbiji deluje oko stotinu ovakvih organizacija

s

Reči upozorenja Zoran Luković, MUP Srbije

U Srbiji je u ovom trenutku aktivno oko 100 različitih verskih sekti, a podaci govore da u njihovom funkcionisanju učestvuje čak pola miliona ljudi, kaže za Press Zoran Luković, inspektor MUP-a i naš vodeći ekspert u ovoj oblasti.

a1

Nemamo zakon o sektama

Advokat Miroslav Vasić naglašava da ozbiljan problem predstavlja to što se niko u državi ne bavi problemom sekti. Njime se, naime, bavi samo Centar za antropološke studije (CAS), sastavljen od vrhunskih stručnjaka, lekara, pravnika i sociologa koji se bave sektama.

- CAS je punopravni član Evropske federacije centara za istraživanje i informisanje o sektama i žrtvama sekti, kao i njihovim porodicama i deci. On pruža savetodavnu, medicinsku, psihološku, pravnu i drugu pomoć. Ali mi nemamo zakon o sektama, pa tako ni ova organizacija nema potporu države – rekao je Vasić.

Ekonomska kriza, praćena velikom stopom siromaštva i egzistencijalne ugroženosti, Srbiju je učinila pogodnim prostorom za dodatno širenje organizacija sektnog delovanja, objašnjava Luković. On upozorava da je sektno delovanje sve veće i opasnije, i objašnjava da tu ne spadaju samo grupe ljudi kao verske zajednice, već i pojedinci koji se bave proricanjem, nadrilekarstvom i bilo kojim drugim vidom alternativne pomoći.

Nadrilekari, proroci

- Slabost ljudi se koristi tako što im se nude instant terapija, sirup terapija, gutljaj nečega ili 20 minuta meditacije, što će ih navodno smiriti, prosvetliti. Sve te ponude zaista deluju atraktivno i optimistički, a činjenica je da naši ljudi ne mogu biti imuni na njih, s obzirom na to da su zaista uzdrmani političkim i ekonomskim turbulencijama. Zato je naše tlo zaista idealno za širenje raznih vrsta organizacija – kaže Luković.

Prema njegovim rečima, sektna metodologija ušla je u rad raznih proroka, vidovnjaka, nadrilekara, što govori da sektu ne mora da predstavlja grupa ljudi, već pojedinac koji se bavi takvim delovanjem.

- Pojedinac može da meditira, veruje u crvene kišobrane ili bilo šta, ali ako on to nudi kao metodu za izlečenje, onda je to sektno delovanje. Zato je važno shvatiti da su sekte multidisciplinarne kategorije i da to nisu samo verske organizacije, niti gomila ljudi – rekao je Luković.

Nastup „lovaca na duše” je umiven i našminkan. Poruke koje emituju kroz razne vrste delovanja usmerene su na najosetljivije grupe ljudi sa komplikovanom životnom problematikom, a neretko i na najmlađi uzrast.

- Ljudi će, navodno, kad uđu u njih biti spaseni ako budu pravedni. Članovi tih organizacija kucaju na vrata usamljenika, dece, nezaposlenih, razvedenih, udovica, staraca, pa čak i hendikepiranih lica, i ubeđuju ih da će u novom svetu, u novom životu, živeti bolje i srećnije. Ima i onih koji vrbuju decu iz prihvatilišta, sirotišta, kampova za izbegla i raseljena lica – naveo je Luković.

Advokat Centra za antropološke studije Miroslav Vasić kaže da je teško opisati profil žrtava, jer sekte vrbuju sve generacije i profile ljudi.

Trenutak slabosti

- Žrtve su raznolike. Tu su ljudi i slabijeg i visokog obrazovanja, vrlo siromašni, ali i imućni. Svako od njih ima neki problem. I svako ima svoju priču. Ključan je taj trenutak slabosti, kada prilaze takvim grupama jer im se nudi rešenje koje na prvi pogled izgleda primamljivo. Zatim polako ulaze u jedan tunel dok ne dođu do lavirinta, kada počinje prava igra – kaže Vasić, i dodaje da dosta žrtava potraži pomoć stručnjaka.

a2

grupe sekti

Pseudohrišćanske (evioniti, montanisti, apokrifi, arijci, nestorijanci, gnostici, monofiziti, bogumili, staroverci, baptisti, nazareni, adventisti, Jehovini svedoci, mormoni, pentakostalci, kreacionisti i Božja deca)

Pseudohinduističke i dalekoistočne (transcendentalna meditacija, karma centar, Sai baba, Čandrasvami, Meher baba, Hare Krišna, Falung Gong)

Sinkretističke (rozenkrojceri, Zlatna zora, masoni, iluminati, teozofska društva, Novo doba, Red istočnog hrama, sajentologija, Šinrikjo)

Satanističke sekte (Satanina crkva, slobodni spiritisti, Hram naroda, Belo bratstvo, Loza Davidova, Vrata raja…)

- Kada se žrtva nama obrati za pomoć, u tome pored mene učestvuju i psiholozi, psihijatri, ljudi iz Centra za antropološke studije. Trudimo se sa više aspekata da im pomognemo jer su posledice ozbiljne – objašnjava Vasić.

Psiholog Branka Tišma kaže da su nestabilna vremena uvek uticala na nesigurnost ljudi, na manje međusobno obraćanje i pažnju, pa je s obzirom na to dobrodošla podrška na bilo koji način i od bilo koga.

- Kad imamo potpuno uređeni društveni sistem, onda imate kome u kriznim situacijama da se obratite. U suprotnom, ljudi se poklanjaju svakom ko tu podršku može na bilo koji način da pruži, i u takvim situacijama čovek postaje zavisan od sekte, „Fejsbuka”, igara na sreću… – kaže Tišma.

Prema njenim rečima, osetljivu kategoriju predstavljaju srednjoškolci.

- Oni su inače kao kategorija osetljiv uzorak jer su u razvojnom periodu kada najviše lutaju. To je posebno istaknuto u kriznim vremenima, kada mlad čovek traži mogućnost identiteta, a ne nalazi oslonac – rekla je Tišma.

b

fakti

n U enciklopedijama sekta se definiše kao mala grupa istomišljenika koja se odvojila od zvanične religije

n Sekte svoje članove pridobijaju sugestijom, hipnozom, navodnom edukacijom, meditacijom, jogom…

n Većina sekti u Srbiji krije se iza imena neke verske zajednice, nevladine organizacije ili udruženja građana

n Najviše ih je u Vojvodini i centralnoj Srbiji, odnosno Beogradu, među kojima su, pored „modernih”, i dalje najzastupljenije satanističke sekte, a zatim Jehovini svedoci

n Članovi raznih satanističkih grupa skrnave grobove, izvode obrede na grobljima. Nisu isključena samoubistva i ubistva. Žrtvovanje deteta, naročito nerođenog, smatra se najvećim darom Sotoni jer je nevino i čisto

LJ. RAČIĆ

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/100670/Alarmantno!+Vi%C5%A1e+od+500.000+Srba+u+sektama!.html

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~ 

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Odnosi-Srpske-pravoslavne-i-Rimokatolichke-crkve.sr.html

Друштво

Србија разговара

Односи Српске православне и

Римокатоличке цркве

Ђаковац: Папски примат различит на Западу и на Истоку. – Рохмес: Ако папа дође биће то успех за све нас

Леополд Рохмес, генерални викар Београдске надбискупије, и Александар Ђаковац, парох храма Рођења Пресвете Богородице (Фото Р. Крстинић)

Православна и Католичка црква ове године истог дана прослављају један од најчудеснијих догађаја хришћанства – васкрсење Христово. Много тога спаја и раздваја Источну и Западну хришћанску цркву, а о томе какав је дијалог међу њима и како оне сарађују на овим просторима разговарали смо с јерејем мр Александром Ђаковцем, парохом храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну, и фра Леополдом Рохмесом, генералним викаром Београдске надбискупије.

Политика: Какви су данас односи између Српске православне и Римокатоличке цркве?

Ђаковац: Дијалог постоји релативно дуго, али су тек у последњим деценијама ти контакти интензивирани и дијалог се води на више нивоа. Један је највиши, где врхови црквених власти разговарају, али постоје и многе конкретне акције на нижем, локалном нивоу. Поред одређених разлика у учењима наших цркава које нико не негира, а покушавамо кроз дијалог да их заједнички анализирамо, на овим просторима постоје многе психолошке, културолошке, историјске и друге баријере које бисмо делом могли да назовемо и предрасудама, а које нас деле. На превазилажењу тога мора се радити на локалном нивоу, ту није довољан само овај највиши ниво рада и дијалога.

Рохмес: Кроз историју је било контаката између наших двеју цркава, али смем да кажем да су ти контакти били чешћи код обичног света. Други ватикански концил је те односе кодификовао, али и проширио. У декретима Концила препоручивао се дијалог с хришћанским црквама, са заједницама које нису хришћанске, дијалог у међусобној култури, било хришћанској било нехришћанској. Дакле, дијалог је код нас чак и од врха Цркве готово наређен, зато што је наређена Христова заповед да се морамо молити за јединство. Тај дијалог имао је својих успона и падова, али није престајао.

Политика: Шта је данас највећа препрека да тај дијалог добије на замаху?

Ђаковац: Постоје два нивоа, један је ниво теолошког разговора и ту је остварен значајан напредак, мада још има питања која су отворена. С друге стране, постоји и историјски, културолошки, политички аспект. На овим просторима, нажалост, поготово у последњих неколико деценија, вођени су несрећни сукоби и то је код многих произвело одређени психолошки ефекат па су поистоветили владајућу веру народа с којим су били у сукобу са самом том вером. Тако углавном, већина народа, када се каже Римокатоличка црква помисли на Хрвате, а у Хрватској када чују православље помисле на Србе. То се онда поистовећује са сукобима који су били и онда долазимо у ситуацију у којој се и теолошки дијалог може спутати. Ми, као хришћани, позвани смо да – не негирајући жртве, страдања, сукобе – молимо се Господу да се превазиђу разлике које међу хришћанима постоје, да се оствари заповест Христова да сви буду једно у истини, да ми хришћани будемо ти који ћемо бити замајац помирења међу народима, да не бисмо каскали за секуларним светом који се међусобно на темељима који нису нарочито хришћански измирио. Немци и Французи, Енглези и Французи, народи који су такође ратовали вековима и можда чак и дуже него народи на овим просторима, они су ипак успели да нађу неки модалитет заједничког суживота.

Рохмес: Слажем се да је током историје било много негативних ствари. Али ми свештеници, и једни и други, требало би да учимо свој народ да то заборављамо. Међутим, треба осудити свако зло. Зна се ко је био Павелић, хитлеровска марионета, али није поштено и није исправно кад се то приписује Католичкој цркви. Надбискуп Степинац је Павелићу, када је дошао да полаже заклетву, одржао такав говор да се овај наљутио и усташе су хтеле да га смакну. Али о томе се не говори. Нико неће бранити Павелића и такве ствари, али једном треба престати с тим и трезвено, документовано, ставити све на своје место. Кад читам такве ствари мени изгледа као да је некоме стало, нећу рећи некоме у Српској православној цркви, да се народ и даље трује, да се та мржња и даље одржава. Узалуд све што смо ми овде постигли. Док ми свештеници не будемо одгајали свој народ, џаба нама то што се састајемо.

Ђаковац: Очигледно да имамо, историјски гледано, различито виђење улоге надбискупа Степинца. Вероватно да то треба још историјски да се испита, да се види каква је та улога била. Наглашено је да је он осудио деловање Павелића, опет неки други историчари, не без значаја, истакли су, на пример, да та осуда можда није била баш тако снажна или тако доследна. Треба и научници, историчари, да се тиме баве, да решавају, истражују и да се дође до неког одговора који неће бити компромисан, већ истинит и као такав прихватљив за све. Једно од отворених теолошких питања, рецимо, јесте питање службе Петрове у Римокатоличкој цркви, односно схватања првенства римског епископа папе, које се различито доживљава на Западу и на Истоку.

Рохмес: Што се тиче папиног примата, и Јован Павле Други и Бенедикт Шеснаести позвали су цркве да им помогну како да тај примат испуњавају.

Ђаковац: Један теолог ту предлаже модел који је прихваћен у Православној цркви. Ми имамо првог и на локалном нивоу и на васељенском, патријарх је први међу нашим епископима, први међу једнакима. Чињеница првенства није нешто што је Православној цркви страно. Међутим, постојао је принцип који је на Истоку можда више наглашаван – да мноштво не чини ништа без првога, али да ни први не може да чини ништа без мноштва.

Рохмес: И код нас се у декретима каже: „Ја, Павле Шести и збор бискупа одређујемо овако…” Много се у последње време чује: не може тако да је ваш папа безгрешан, ваш папа први. Та незаблудивост папе тумачи се понекад врло примитивно. Инфалибилитетом се папа послужио свега два-три пута после раскола. Кад је проглашена незаблудивост, имали смо догму о безгрешном зачећу и Маријином узнесењу на небо. Када се проглашавају такве догме, папа тражи мишљење целе Цркве, а када се оно добије и види се да је јединствено, онда папа својом црквеном влашћу проглашава то за истину за целу Цркву.

Ђаковац: Та схватања папске непогрешивости су колоквијална, потичу од људи који не познају довољно Цркву. Међутим, овде постоји друго питање које се односи на саму теологију, духовно схватање незаблудивости. То питање је – што се тиче православних – отворено, о томе тек треба разговарати. Код нас се управо и тај моменат другачије доживљава. У Православној цркви не постоји таква традиција, дакле, да онај ко је први, макар и уз широке консултације целе Цркве, проглашава одређена учења. То, уз сагласност и првог, чини читав Сабор епископа.

Рохмес: И овде то чине сви бискупи. Без мишљења свих бискупа то не може ићи.

Политика: Осим теолошког дијалога који се води, постоји ли ту нешто од практичне корист за народ?

Ђаковац: Потребно је и пожељно да сарађујемо по разним питањима која су неоспорна, а то се и чини. То су нека етичка, биоетичка питања, питање абортуса, планирања породице. Ту влада велика сагласност, а о многим питањима, као што су питање људских права, место религије у савременом свету, углавном имамо заједничка и истоветна становишта и нормално је да ћемо заједнички да наступамо. Цркве и верске заједнице у Србији, на пример, заједнички су наступиле пред државом тражећи да се врати веронаука у државне школе. Постоји и други моменат који се тиче унутрашњег бића цркве. Ми смо као хришћани позвани да поделе међу хришћанима превазиђемо јер дељење није нешто што је својствено учењу Христовом. Свака подела, у ствари, јесте једна мала смрт. Зато нас Господ позива да сви будемо једно. Дакле, постоји тај један унутрашњи мотив цркве да буде у дијалогу, да се у истини, а не у неком овосветском компромису пронађе пут ка успостављању јединства које је нарушено.

Рохмес: Узмимо да на нивоу целе цркве, макар код нас, говоримо, на пример, о крштењу. Ми признајемо Православној цркви крштење зато што је црква апостолског наслеђа. Идемо чак дотле да девојци или младићу који се заљуби и хоће да се венча у Православној цркви, ако се обрати свом бискупу, дајемо опрост од канонске форме, зато што признајемо венчање и све тајне у Православној цркви. Међутим, када дође неко од католика, није свуда у Православној цркви тако, а неки свештеници траже поновно крштење.

Политика: Постојала је идеја да се састане епископат Српске цркве и чланови Бискупске конференције „Светих Ћирила и Методија”, али до тога није дошло. Сматрате ли да би повремени сусрети на том нивоу могли нешто да побољшају?

Рохмес: Бискупска конференција је патријарху Павлу предложила да се оснује међусобна комисија наше бискупске конференције и Светог синода. Она је основана, али дуго се није састајала. На крају су се, ипак, бискупи наше конференције и Свети синод састали 2004. године, била је литургија у Саборној цркви, били су ту и патријарх Павле и митрополит Амфилохије. Имали смо тада и седницу одмах после литургије. По подне су у цркву светог Антуна на богослужење дошли православни великодостојници, митрополит Амфилохије, владика Лаврентије, епископ тимочки Јустин, владика Порфирије… То је било тада и никад више. Када смо Његову светост молили да се састанемо, он је говорио: „Нисмо на то заборавили, али кад се реше неки проблеми, састаћемо се”. Ми смо одговорили да се и састајемо због проблема, замисао тих комисија и јесте да се заједнички решавају проблеми. Прошлог лета имали смо разговоре о заједничким припремама да 2013. године прославимо 17 векова од доношења Миланског едикта. У нашој цркви у Нишу срели су се тим поводом тадашњи владика нишки Иринеј, сада патријарх, и бискупи из Србије. Чекамо да се ти разговори наставе јер ова прилика за прославу Константинове године јесте прилика за постизање верских слобода.

Ђаковац: Свакако да је прослава јубилеја Миланског едикта веома значајан датум за све хришћане и да то треба да буде прилика за дијалог и међусобно упознавање, као и за јавно демонстрирање узајамно добрих односа. Која ће форма бити изабрана, то је питање које је изван граница онога што је суштински важно. Тај датум треба искористити на исти начин на који је искоришћен онда када је Милански едикт донет, а то је за проповед јеванђеља Христовог, за преношење те благе вести у читавом свету и давање одговора на оно питање на које само то јеванђеље може да да одговор, а то је питање смисла човековог живота, питања смрти…

Политика: Мислите ли да је 2013. година прилика за папину посету?

Рохмес: Нама је важно да папа дође. Биће то успех за све нас, да се види да Православна црква није против папиног стремљења, а да се на неки начин удовољи и нама. Ако би наш заједнички позив био искрен, сигурно је да би се он одазвао. Како бисмо ми искористили ту прилику, наравно да би то одредио ватикански протокол. Али чак и да Константинова прослава донесе само сарадњу бољу од садашње, и то би била велика ствар. Било би јасно да можемо заједно да учествујемо и у другим стварима.

Политика: Шта треба учинити да у делу јавности та посета не буде погрешно протумачена?

Ђаковац: Папина посета је вишезначна због саме личности која долази. Он је, с једне стране, особа која треба и може да посети своје вернике и људе који припадају Римокатоличкој цркви, а – с друге стране – та посета је увек везана и за развој и унапређење дијалога с црквом која је већинска на том простору. Тако папина посета никада није само пасторална. А договор око посете постиже се кроз међусобни дијалог. Организација и сама посета јесу у извесном делу наше јавности, али и у другим православним земљама, изазивале извесне недоумице међу народима. Ипак, мора се имати на уму да историја нашег односа није била одвише сјајна, да ту има много историјске заоставштине. Зато код одређеног дела људи постоји страх, па они Римокатоличку цркву виде као велику, моћну организацију која ће да нас прогута. Тај страх није реалан, папа је и раније посећивао православне земље, па то није донело ништа лоше. Страх је последица и скоријих сукоба. Разговор ће донети и то да се такви сукоби више не дешавају. Ако нема сусрета, подвајање постаје још веће, психолошке баријере бивају све тврђе, јер највише се мрзе људи који се не познају.

Рохмес: Папина посета треба да буде добро припремљена јер он не долази само као поглавар цркве, већ и као суверен Ватикана. Никада неће доћи без изричитог пристанка већинске цркве. Посета овој држави никако не може да нашкоди, већ само да допринесе. После његове посете нећемо стати уз заједнички олтар, али можемо да покажемо више хришћанства.

М. Пешић

Ј. Беоковић

В. Дугалић

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

http://serbianna.com/srpski/?p=205

Masoni ušli u vladu Srbije

Mar 4, 2010

Marko Lopušina | U našoj zemlji ima 2.000 slobodnih zidara, a u držanoj vlasti preko 50, od koji je većina u Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu odbrane, Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu kulture.

Procesom „unošenja svetlosti“ u ložu Svetog Jovana Krstitelja u Banja Luci prošle nedelje počela je sa punim radom nova masonska organizacija pod zaštitim Velike nacionalne lože Srbije iz Beograda. Svečani čin je obavljen pred pedesetak članova Bratstva slobodnih zidara iz Srbije i Republike Srpske. Posle lože „Svitanje“ u Bijeljini, to je druga novoformirana loža ove organizacije u Republici Srpskoj. Pre toga je ova masonska loža otvorila i svoju radionicu slobodnih zidara “Timakum” u Knjaževcu.

U međuvremenu, Regularna velika loža Srbije je sličnom procesijom u Beogradu formirala tri nove masonske lože „Svetinja“, „Evropa“ i „Mudrost i vera“. Među gostima su bili i slobodni zidari iz Engleske, Nemačke, Slovenije i Crne Gore. Tako su se samo za četiri meseca u Srbiji otvorile šest novih masonskih loža, što se nikada pre nije dogodilo.

- Poslednjih godina zbog nagle popularizacije masonerije i spuštanja kriterijuma za članstvo, došlo je do porasta broja slobodnih zidara u Srbiji. Danas u zemlji ima 2.000 masona, koji rade u 60 radionica, odnosno loža. Najviše radionica ima Regularna velika loža Srbije – 29, potom Ujedinjene velike lože Srbije – 17, Velika nacionalna loža Srbije – 11 i Veliki orijent – tri lože – otkrio nam je Dragutin Zagorac, mason 33. reda, počasni Grand komander francuske lože i majstor Ujedinjene velike lože Srbije.

Prema njegovim podacima najviše masona u Srbiji ima u Beogradu, oko 1.300, zatim u Novom Sadu, Nišu, Subotici, Kruševcu, Šapcu, Bijeljini i Novom Pazaru.

- Srpskih masona najviše ima u poslovnom svetu, zatim u zdravstvu, na univerzitetima i u politici. U Vladi Srbije i držanim organima radi preko 50 masona, od kojih je većina u Ministarstvu spoljnih poslova, Ministarstvu odbrane, Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu kulture – otkriva nam Dragutin Zagorac kadrovski raspored slobodnih zidara u Srbiji.

Ovaj mason 33. reda izbegava da nam kaže imena slobodnih zidara u vlasti, jer je, kaže to strogo zabranjeno, ali nas podseća da „jedan brat upravo piše zakon o kinematografiji, a drugi se bori sa svinjskim gripom“. Doktor ekonomskih nauka Čeda Vukić, član Privredne komore Srbije i mason, pak, smatra da uticaj srpskih slobodnih zidara u politici i državnim organima treba da bude još veći, jer su „masonske organizacije u drugim državama sveta veoma jake i ima ih u svim aspektima vlasti”.

- Kod nas ne postoji interes vlasti za saradnju jakih masonskih organizacija koje utiču na funkcionisanje operativnih sistema u zemlji. Postoji mogućnost da naša masonska organizacija preko određenih krugova utiče na sva zbivanja i događanja, ali naša vlast nije mnogo zainteresovana da koristi usluge svoje masonerije. Masonska organizacija će biti još jača kada bude imala više svojih moćnih ljudi u vlasti, policiji, vojsci…- priznaje dr Vukić.

Valja se prisetiti da je srpska masonerija u prošlom veku u svojim redovima imala jednog vožda, dva vladara, četiri kralja, osam vladika, dvadesetak ministara i mnoštvo intelektualaca i umetnika. A da je samo u Vladi Srbije za vreme DOS-a bilo desetak masona u ministarstkim kabinetima. Tada su majstori šestara i mistrije sa zidarskim keceljama bili ministar unutrašnjih i ministar spoljnih poslova, pa čak i ministar vera.

- Danas te koncentracije srpske pameti i moći u okviru Bratstva slobodnih zidara u Srbiji nema, jer smo mi masoni podeljeni i posvađani – otkriva dr Čedo Vukić.

Naime, masoni u Srbiji ne poštuju svoj osnovni princip Konstitucije srpske masonerije, koja je utvrđena 1919. godine u Zagrebu.

- Taj princip glasi „ima samo jedan“. I nalaže da u jednoj državi, dakle u Srbiji, treba da postoji samo jedna masonska vlast. Srpska braća, međutim, ovaj princip ne poštuju i u Srbiji danas postoje četiri velike legalne lože i šest ilegalnih loža. To je posledica masonskih borbi za vlast i moć, ali i uticaja masonerija iz inostranstva, koje žele da nas usitne i tako razjedinjene stave stave pod svoju kontrolu – otkriva nam veliki majstor Dragoslav Pavlović iz Niša.

U takvim okolnostima srpski masoni se pripremaju da proslave vek rada prvih masonskih loža u građanskom društvu. Jer, upravo se navršava sto godina od kako su Srbi dobili prvo tajno udruženje slobodnih zidara, kada su Grci uz podršku Engleza po masonskim principu »unošenja svetlosti« u Beogradu osnovali Veliku ložu Srbije. Kako se država menjala, tako su i slobodni zidari 1919. godine formirali Veliku ložu Jugoslavije tj. Veliku masonsku ložu Kraljevine Jugoslavije. U to vreme masoni su imali imovinu vrednu 150 miliona evra, koja od 1945. nije u bila posedu slobodnih zidara Srbije, jer su je Titovi komunista konfiskovali. 

Naime, kraljevska loža je pred Drugi svetski rat 1. avgusta 1940. godine uspavana, jer su je Nemci ugasili, a potom je Tito zabranio. Loža je reinstalirana 1990. godine kao Velike lože Jugoslavije. Njen prvi veliki majstor bio je Zoran Nenezić, bivši pravobranilac samoupravljanja, verski analitičar i autor prve knjige »Masoni u Jugoslaviji«.

- Masonerija je u Srbiji 50 godina bila proganjana kao najveće društveno zlo. Titovi komunisti su izrekli najteže optužbe o masonima, kako kroz svoje teorije zavera i teze da je masonstvo anti-hrišćanska organizacija koja tajnim kanalima namerava da preuzme kontrolu nad svetom. I da Crkve masoneriju smatraju sektom, a građani doživljavaju masone kao ljute neprijatelje čovečanstva. Tome su doprineli i pojedini isključeni masoni, koji su u svojim knjigama i napisima objavljivali velike laži o masonskoj izdaji Boga i čoveka. Raspadom Jugoslavije i potom SCG u Srbiji je devedesetih godina pod uticajem tajne službe, ali i zapadnih masona napravljeno 10 velikih loža, četiri legalne i pet nelegalnih loža sa ukupno 1.800 članova. Srpska masonerija je i u bivšim republikama napravila takve lože slobodnih zidara drugim državama. Ali sama Srbija je ostala oslabljena i osiromašena, nejedinstvena i posvađana, kako u politici, tako i u masoneriji – kaže Zoran Nenezić, veliki majstor Velike lože Jugoslavije. 

Kako je raskol slobodnih zidara bio tipičan produkt narodne nesloge iz glavne lože su se izdvojili novinar Dragorad Tanasić, profesor Novak Jauković i njegov kolega Srđan Stanković, kao i Slobodan Perović, Vladimir Desimirović, Jovan Vasiljević, Branislav Dimitrijević, Novica Jovović i Branislav Žigić. Oni su sa desetak masona i u Riminiju 1993. formirali Veliku regularenu ložu Jugoslavije. Ovaj čin je obavljen uz podršku Gustava Rafija, velikog majstora Velikog orijenta Italije. Kada je ta loža dobila podršku masona Nemačke i Engleske, njeno vođstvo je početkom 21. veka promenilo ime u Regularna velika loža Srbije (RVLS). Njen starešina je veliki majstor Petar Kostić, zubar iz Beograda. Istaknuti članovi RVLS su veliki sekretar Bata Stamenković, Nikola Obradović i Tahir Hasanović, vodeći srpski templar, veliki sekretar za spoljne poslove.

I Velika nacionalna loža Jugoslavije je, takođe, nastala odvajanjem većeg broja masona od Velike lože Jugoslavije, ali tek 1997. godine. Dobila je masonsku podršku Francuza, Engleza i Škota. U ovoj drugoj loži bila su dva slikara i veliki majstori Dragan Martinović i Dragan Malešević Tapi, liberal Miodrag Živković i biznismen Dragutin Zagorac. Pod zaštitom ove lože krajem devedesetih radile su lože »Pobratim«, »Maksimilijan Vrhovac«, »Postojanstvo«, i »Šumadija« iz Beograda, loža »Mitropolit Stratimirović« iz Novog Sada i loža »Njegoš« iz Kotora. Početkom 21. veka menja naziv u Velika nacionalna loža Srbije (VNLS), koju je tada vodio veliki masjtor Dragan Martinović, da bi lane starešinstvo prepustio velikom majstoru Dragoslavu Pavloviću iz Niša. Članovi VNLS su, na primer i arhitekta Dragiša Blagojević, turizmolog Goran Obradović, obojica iz Niša i Dragan Đurić, istoričar iz Pariza, koji ima titulu Velikog komandira Crvene lože. Ujedno je Đurić i član Vrhovnog saveta VNLS, koji je od svih srpskih masonerija, jedini priznat u svetu.

U međuvremenu, početkom 2002. zemlju su posetili Bernar Moazi, Klod Boneri, Žak Oferis i Žan Stavrević, veliki majstori Velike lože Orijent iz Francuske, sa namerom da formiraju masonsku ložu Veliki orijent Jugoslavije. Ova loža je lane preimenovana u Veliki orijent Srbije, čiji je starešina beogradski advokat Vladan Živulović, predsednik Atlanskog saveta.

- Sve ove lože, koje su po zakonu prijavljene državi Srbiji, su legalne. Mi smo pokušali 2006. da ujedinimo sve masone i zato smo formirali Ujedinjenu veliku ložu Srbije (UVLS), čiji je starešina Vladan Marković. U UVLS su ušle RVLS, VNLS, Veliki orijent i druge masonske obedijencije. Bilo je to čin velikog ujedinjenja masona sa ovih srpskih prostora i ujedno poziv drugoj braći da ostvarimo masonski princip “ima samo jedan”. Ne postoje razlozi da se mi slobodni zidari delimo, kada smo smo braća i kada za sve nas važi ista Konsitucija. U Beogradu je 2006. godine održan prvi kongres masona sveta, na kome su prisustvovali delegati iz 42 države. Ovo je bilo prvo javno pojavljivanje srpskih, ali i svetskih masona, na Balkanu i u Srbiji. Međutim, tada se iz ujedinjene lože izdvojio majstor Dragan Martinović i formirao svoju VNLS, samo zato da bi on lično postao veliki majstor. Onda je to izazvalo i otcepljenje drugih loža, tako da danas opet imamo četiri odvojene obedijencije – kaže majstor Dragutin Zagorac. 

Razjedinjavanju je doprinelo i menjanje masonske principe i pravila, odnosno masovan prijem mladih slobodnih zidara, odnosno insistiranje na kvanitetu, a ne kvalitetu članova masonskih loža. Kako tvrde masoni tradicionalisti to je izazvalo stvaranje nelegalnih masonskih organizacija, kao što su Velika masonska loža Srbije, Velika ujedinjena loža Srbije, Velika loža Vojvodine, Veliki masonski koncil i Grčka medijala i druge koje “rade pood vedrim nebom”.

- Država namerno dozvoljava neregularan rad mnogim ložama, jer na taj način razbija masoneriju. A kako one nemaju gde da se uključe, ilegalni masoni se povezuju sa braćom iz Bugarske, Italije i Francuske – kaže majstor Dragan Martinović, akademski slikar iz Sremske Mitrovice, koji tvrdi da je VNLS jedina legitimna, a da su „takozvani ujedinitelji, zapravo, članovi koji su napustili regularne, punopravne i osvetljene velike lože”.

- Ujedinjavanje je, nažalost, bilo samo marketinški čin, koji je nas potakao da između VNLS, RVLS i Velikog orijenta dođe do saradnje da bi zaštitili masonsku ideju i masonsko bratstvo – tvrdi Martinović.

I veliki majstor Petar Kostić tvrdi da su „ujedinjitelji prevaranti“, a da je RVLS jedina prava i priznata loža. Međutim, i majstor Dragutin Zagorac kaže da je UVLS jedina prava srpska obedijencija. Dokazivanje ko je pravi naslednik Velike lože Jugoslavije, ko će da bude „samo jedan“, kao i druge unutrašnje masonske bitke za vlast i prestiž srpskoj javnosti su nepoznate, jer ih masoni skrivaju, dok su istovremeno pojedini slobodni zidari javno reklamirali i popularisali masoneriju. To su činili svojim javnim istupima, prvo Dragan Malešević Tapi, potom Dragan Martinović, publicista Dejan Lučić, glumac Miki Manojlović i dr Čedo Vukić. 

- Prosečni srpski masoni su, uglavnom, ljudi dobre volje, uspešni u svojoj profesiji, veliki intelektualci i humanisti. Ima nas od profesora, direktora, preko biznismena i naučnika do umetnika. Među masonima u Srbiji najviše je lekara, profesora, stomatologa, umetnika, novinara i političara, ali nema zemljoradnika. Kako većina mojih prijatelja zna da sam ja slobodni zidar, njima ne smeta što sam mason. Mi smo kao masonska organizacija ponekad dosta moćni – priznaje Dragan Martinović.

Član Bratstva slobodnih zidara može da bude svaki pošten i dobar čovek, koji želi da doprinese razvoju masonerije i srpskog društva. Mason u Srbiji može da postane svaki muškarac (a i žena) sa 21 godinom starosti, koga neki brat u kecelji predloži za prijem i koji položi ispit, odnosno prođe inicijaciju u hramu. Braća se u hramu zaklinju nad Biblijom, iako masoni ne veruju u Boga već u Velikog arhitektu univerzuma. Njihovi simboli su šestar i mistrija, kao alati za projektovanje i zidanje sveta, a piramida kao simbol zagrađenog hrama, u kome se mole svom Tvorcu. Tih simbola ima na preko 170 zdanja u Beogradu, a i najuspešniji srpski biznismen je na svojoj vili uradio masonski simbol.

Članovi masonskih loža su obavezni da plaćaju mesečnu članarinu, koja iznosi od 100 do 200 evra. Uz to svaki mason mora da ima svoju odoru, koja odgovara njegovom stepenu i činu. Masonske regalije, zajedno sa keceljom, kuju se i šiju u specijalnim radionicama u Beogradu i Novom Sadu. Kompletna masonska odora sa regalijama košta 100 evra. Rituali se obično održavaju u hramovima jednom mesečno i to posle ponoći. Članovima loža je zabranjeno da govore o politici i veri i nacionalnosti braće, a bez odobrenja starešine ne smeju da nastupaju u javnosti, da otkrivaju imena druge braće i da govore o masonskim obredima.

Kako smo iz razgovora sa još trojicom tajanstvenih srpskih masona saznali, braća sa keceljama u Srbiji imaju i sedam svojih masonskih hramova. Velika nacionalna loža Srbije ima hram „Posejdon“ na Savskom sajmištu. Reč je o privatnom zdanju jednog člana masonerije, koje je od 2002. godine uređeno za rituale slobodnih zidara. Ujedinjena velika loža Srbije ima tri hrama, jedan na Voždovcu, jedan u zapadnoj Srbiji i jedan u Bijeljini. Regularna velika loža Srbije ima, takođe, tri masonska hrama i priprema se da gradi novi i četvrti hram. U Beogradu, Nišu, Novom Sadu i drugim mestima masoni, međutim, koriste hotelske sale i restorane za svoje obrede. Sve velike lože u Srbiji tvrde da su spremne da podignu jedan veliki zajednički hram u Beogradu, kakav imaju Francuzi u Parizu, ali nijednoj do danas to nije uspelo, jer srpski masoni nisu složni.

-  Pod masonom se podrazumeva slobodan čovek na dobrom glasu. Masonsko bratstvo služi da pruži mogućnost da se kroz rituale i duhovni rad svaki član, u skladu sa svojim mogućnostima, duhovno izgrađuje i da svojim izgrađivanjem kao pojedinačna cigla doprinese simbolično gradnji hrama humanosti. Ta gradnja zajedničkog hrama humanosti je ono što povezuje sve masone sveta, a ne neka politička ili druga aktivnost – kaže Goran Takač, sin čuvenog olimpijca Artura Takača i vlasnik jedinog srpskog internet preduzeća za spoljnu trgovinu.

Priznaje da ga je kao mali vaspitavan i kao ateista i kao veliki poštovalac religija.

- Nisam bio pobožan, ali sam verovao u «svemirska pravila”. Slobodnozidarsko učenje mi je dalo zadovoljavajući odgovor na moje lične dileme o svetu i ljudima. Definicija Velikog arhitekte svih svetova mi je bliža od religioznih mistika. Kroz masoneriju sam proširio sopstvene vidike. Naučio sam da treba da volimo jedan drugoga. A da onaj ko kaže da je na svetlu, a mrzi svoga brata, ostaje i dalje u tami. Postao sam tolerantniji i umereniji u donošenju sudova. Mnogo sam naučio družeći se sa veoma bogatom i raznovrsnom braćom. Ti se uticaju reflektuju i na moj odnos sa okolinom, a mislim da je to isto i sa drugim slobodnim zidarima – kaže Takač.

Srpski masoni govore da su odani otadžbini i narodu, da se bave humanitarnim i patriotskim zadacima i da pokušavaju da svojim radom podignu ugled otadžbine u svetu, mada se to, često u javnosti ne vidi dovoljno jasno.

Srpski masoni nas uveravaju da su na inicijativu Velike lože Jugoslavije ubedili Džordža Buša starijeg da pregovara tajno sa Slobodanom Miloševiće, i iz zatvora pusti Vuka i danicu Drašković. Ova loža je imala kontakte i sa prvim čovekom američke mornarice, admiralom Petrom Karamarkovićem, inače masonom našeg porekla, tokom prve blokade Jadrana 1992. godine. Masoni su dobili uveravanja da nas Amerikanci tada neće bombardovati. Uticaj masona bio je bitan tokom bombardovanja SRJ 1999. godine, jer je tadafrancuska strana insistirala kod ostalih saveznika da se ne ruše beogradski mostovi na onako surov način na koji su porušeni novosadski.

Masoni sami tvrde da su u velikoj meri uticali na to da 5. oktobra 2000. ne dođe do ozbiljnijeg krvoprolića, koje je već bilo na pomolu.

- Srski masoni su predvodnici našeg društva. mi smo most Srbije koji nas spaja sa Evropom i svetom. Regularna velika loža Srbije ima kontakte sa preko 130 jurisdikcija u svetu. Održali smo u Beogradu najveći masonski skup na ovim prostorima sa preko 160 gostiju iz sveta i uz učešće 23 velika majstora. Neprestano smo u vezi sa masonskim ložama u SAD, a nedavno smo imali i susret sa Vojvodom od Kenta u Velikoj Britaniji. O međunarodnim aktivnostima RVLS redovno informišemo javnost preko našeg sajta – kaže veliki sekretar Tahir Hasanović.

Neke činjenice, međutim, govore da se i Regularna velika loža Srbije nalazi pod germanskim uticajem, što pokazuje da se duh Austro-Ugarske kroz masoneriju obnavlja na prostorima Srbije, tvrdi njeni kritičari.

- Istorijski događaji na ovom terenu imaju relativno tesnu vezu sa tokovima u masonskoj operaciji. Povezani su sa činjenicom da masonerija ima dva suštinska ogranka. Za englesku liniju bih smeo da kažem da je dogmatska i „tradicionalistička“. Drugi, francuski ogranak je liberalniji, ali sadrži više filozofskog i duhovnog smisla. Ta dva pola svoje različite stavove reflektuju na prostor na koji imaju uticaj. Masoni su uvek bili u prilici da utiču na politički život samom činjenicom da su izabrani kvalitetni ljudi. A upravo nedostatak kvalitetnih ljudi je danas glavni problem srpske masonerije – kaže majstor Dragutin Zagorac.

I objašnjava lošu praksu masonskih obedijencija da u Bratstvo slobodnih zidara primaju svakoga:

-  U našoj zemlji svako ko hoće može za sedam dana da postane mason. U Srbiji ima dosta samozvanih i lažnih masona, odmetnika iz legalnih loža, koji su formirali neke svoje ilegalne obedijencije i trguju sa masonerijom. Jedan takav majstor, na primer, učlanjenje u svoje masonske lože naplaćuje 10.000 evra. A ume da uzme ljudima i skupoceni sat sa ruke. Mnogi građani su lažnim pričama i mitovima o svemoći masona zavrbovani da za velike pare uđu u masoneruju i da se okite masonskim simbolima. Neki od tih zavedenih masona se javno pokazuju i hvale da su oni slobodni zidari, iako to našim pravilima nije dozovoljeno. Zato danas u Srbiji postoji na desetine velikih majstora i velikih komandera. Masoneriji u Srbiji zbog nepoštovanja Konstitucije bratstva slobodnih zidara, ali i zbog državne tolerancije rada ilegalnih obedijencija preti opasnost da se pretvori u jednu neozbiljnu organizaciju – tvrdi veliki komander Dragutin Zagorac, mason 33. stepena.

Intervju: Starešina Velike nacionalne lože govori za „Arenu“

NISMO SVEMOĆNO DRUŠTVO

- Nemamo svoju braću u vrhu SPC, nema nas previše ni u političkom i vojnom vrhu zemlje, tako da ne možemo da govorimo o sudbinskom uticaju masona u Srbiji – kaže veliki majstor Dragoslav Pavlović

Kako tvrde niški masoni Velika nacionalna loža Srbije je pravni naslednik uspavane Velike lože Jugoslavije i danas vodeća obedijencija u zemlji. Radi pod zaštitom Velike lože Francuske i redovan je član Ujedinjene lože Evrope, sa sedištem u Parizu i Ujedinjene lože sveta iz Napulja. Njen starešina je veliki majstor Dragoslav Pavlović, ekonomista iz Niša. Radio je kao direktor u  EI Niš, bio je predsednik Skupštine opštine Niš i devedesetih delegat Savezne skupštine. U Bratstvo slobodnih zidara Pavlović je primljen početkom 21. veka, kada je bio aktivan u loži „Pobartim“, a kasnije u loži „Nemanja“.  Pitali smo velikog majstora Dragoslava Pavlovića zašto je masonerija i danas u Srbiji tajna organizacija?

- Masonerija je prvo od strane Vatikana, zbog strepnje od njenih osnivača templara, proglašena za opasnu i neverničku, a potom su je i jugoslovenska komunistička država i Udba obeležili i zabranili kao izdajničku i zavereničku organizaciju. Punih 50 godina masoni su u Jugoslaviji i Srbiji bili zabranjeni. I dok su predsednik Tito i nobelovac Ivo Andrić bili članovi masonerija u inostranstvu, tajna policija Udba je po Srbiji širila strah od srpskih masona. Otuda smo stekli naviku da se krijemo od vlasti i od naroda. Taj strah i danas postoji u glavama mnogih ljudi. Srećom, Crkva nije progonila masone, a i Kruna nam je bila naklonjena, jer su mnoge vladike i prinčevi bili slobodni zidari. Kako je glavni engleski mason bio je kralj, a danas je to Vojvoda od Kenta, u Srbiji je prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević član Velike lože Engleske, što nama masonima podiže ugled u narodu. Danas ne možemo da govorimo o masoneriji kao tajnoj organizaciji već kao o diskretnom društvu sa određenim tajnama. Skriveni su samo naši rituali, sve ostalo je javno.

o Prestolonaslednik je demantovao da je slobodni zidar, jer na sajtu dinastije Karađorđević piše da princ Aleksandar u Srbiji nije član templara, masona i Malteških vitezova?

- Da, prestolonaslednik nije član masonerije u Srbiji, ali jeste u Engleskoj!

Zahvaljujući angažmanu ugledne braće kod nas u Srbiji teze o masonskoj izdaji i zaveri bledi.

o Ostaje, međutim, mit o masonima kao elitnom i svemoćnom tajnom društvu?

- Kako masonerija u Srbiji okuplja ugledne i obrazovane ljude, akademike, ali i članove Vlade Srbije, može se reći da je to naša intelektualna elita. Ta masonska elita nije bogata, jer ima i siromašnih masona, a nije ni svemoćna, jer nisu sva naša braća uspešni, uticajni i moćni ljudi. U ovom trenutku masoni nemaju svoju braću u vrhu Srpske pravoslavne crkve, nema nas previše ni u političkom i vojnom vrhu zemlje, tako da ne možemo da govorimo o nekom sudbinskom uticaju masona u Srbiji.

o Koliko članova ima Vaša obedijencija?

-  VNLS ima 350 članova, od kojih je polovina stara do trideset godina. Imali smo lane i više članova, ali smo iz lože isključili 50 ljudi, jer nisu poštovali principe masonerije, nisu poštovali zakone, donosili su odluke na svoju ruku i pokazali da su ušli u bratstvo zbog lične koristi, a ne zbog iskrenog rada. Zbog toga su nam se ugasile lože „Harmonija“ i „Sveti Sava“ u Beogradu. Većina tih isključenih članova, međutim, prešla je u ložu Veliki orijent Srbije, gde su prihvaćeni, jer je ova francuska loža liberalna.

o Kako se uopšte dogodilo da u masoneriju uđu ljudi koji krše principe slobodnog zidarstva, ali i državne zakone, jer se tvrdi da su i neki srpski mafijaši bili masoni?

- Mnogi Srbi su postali članovi Bratstva slobodnih zidara da bi postali, kako oni to kažu, svemoćni vladari iz senke. A da pritom ušićare veliku materijalnu korist samo za sebe. Neki od njih su se bez odobrenja starešina loža javno pokazivali kao masoni, jer su verovali da će kao masoni da dobijaju poverljive, važne poslove i da će da se obogate.

o Kako se dogodilo da svađe i raskoli podele srpsku masoneriju, umesto da je ujedini i da se formira jedna masonska vlast u Srbiji?

- Kako su Britanci, Amerikanci i Nemci devedesetih razbili Jugoslaviju, tako su pocepali i srpsku masoneriju. Sve je započelo davne 1965. godine kada su Englezi raskinuli savez sa Francuzima, jer je u Parizu formirana loža Veliki orijent. Posle toga su Britanci izvršili uticaj na Nemačku i SAD da se svi njihovi masoni priklone Velikoj loži Engleske, a okrenu leđa Velikoj loži Francuske. Ta deoba je pogodila i našu masoneriju, jer su Englezi, Nemci i Francuzi u Srbiji početkom devedesetih formirali odvojene Regularnu veliku ložu Srbije, Veliku nacionalnu ložu Srbije, Ujedinjene velike lože Srbije i Veliki orijent Srbije. Po toj logici američki Srbi i naši masoni iz Evrope su se priklonili Regularnoj velikoj loži Srbije, koja ima preko hiljadu članova, brojčano je najveća i najuticajnija u srpskoj masoneriji.

o Kada će Srbija dobiti jednu masonsku vlast i jednu veliku ložu slobodnih zidara?

- Masonerija u svetu postoji 6.000 godina, a u Srbiji samo 100 godina. Da bi naše bratstvo u zemlji ojačalo, treba da se razvija i ojača, a to je proces koji može da traje i dve decenije. Naša loža je otvorena za saradnju sa svim drugim ložama u Srbiji, čak i sa regularcima, kojima Englezi zabranjuju da sa nama kontaktiraju. Imali nekoliko susreta i razgovora o ujedinjavanju. Bilo je i nekih dogovora, ali i uslovljavanja. Ti dijalozi se nastavljaju i ja se nadam boljoj saradnji i konačnom ujedinjenju svih srpskih masona – kaže veliki majstor Dragoslav Pavlović.

PRVE ŽENE MASONI

Pod uticajem Velike ženske lože Francuske još 1991. godine u Beogradu je formirana prva ženska masonska loža sa sedam članica. Tu su, uglavnom, bile supruge i prijateljice, poznatih slobodnih zidara. Prva žena mason u Srbiji je Anka Bakić, stomatolog iz Beograda, koja je do skoro bila i starešina prve srpske Ženske lože „Vera Fides“. Ta loža je osnovana je 2007. godine „unošenjem svetlosti“ od strane Velike ženske lože Francuske. Starešina i velika majstorica ove lože danas je Marina Mučelica iz Beograda.

I u krilu Velikog orijenta Srbije postoji ženska loža „Venčić“, koja je osnovana 2007. godine. I ova francuska loža zagovara primanja Srpkinja u masoneriju. Tradicionalisti, međutim, ne priznaju ženske masone i trude se da sprče širenje ženskih masonskih loža u Srbiji.

SRPSKA MEŠOVITA LOŽA

Da braća slobodni zidari imaju i sestre masone potvrđuje vest da je u loži „Mitropolit Stratimirović“ u Beogradu 15. januara 2010. održan “Svečani rad sa sestrinstvom kome je prisustvovalo oko 150 braće i 50 sestara“. Pored masona iz Srbije svečlanosti su prisustvovali braća i sestre iz BiH, Hrvatske i Crne Gore. Domaćin je bila Regularna velika loža Srbije, agoste je pozdravio starešina ove lože Petar Kostić. U centralnom delu rada ovogodišnja Zlatna medalja masona  uručena je sestri D.S. za njen veliki doprinos u radu na humanitarnom radu. Veče je završeno uz muziku, pesmu i ples.

Druga mešovita srpska masonska loža postoji u okviru Francuske federacije za prava čoveka u Beogradu. Osnovana je 5. septembra 2009. a njen starešina je slikar Ljubomir Ivanov. Rođen je u Sofiji, gde je do 1977. godine živeo i studirao. U svetu je prepoznatljiv po  tehnikama akvarel i pastel. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja. A njegove slike se danas nalaze u zbirkama kolekcionara širom Evrope.

VLADARI I VLADIKE

Začeci masonerije među Srbima zabeleženi su još pre dva veka u Kotoru i u Beogradu. Vožd Karađorđe se približio masonima sa Grcima, a pesnik Simo Milutinović Sarajlija sa Turcima u loži „Ali Koč”. Istoričari tvrde da su tada masoni bili beogradski vezir Hadži-Mustafa-Paša (zvani srpska “Majka”), mitropolit beogradski Metodije, vojvoda Janko Katić, Petar Ičko, braća Čardaklije, Petar II Petrović Njegoš, vladika i vladar, episkop bački Platon i knez Mihajlo Obrenović.

Kada je 1912. formiran masonski Veliki savet Srbije za strašinu lože “Pobratim” izabran je industrijalac Đorđe Vajfert. U to vreme slobodni zidari su bili kralj Petar I Karađorđević Ujedinitelj, koji je bio iniciran tokom svog boravka u Francuskoj pod imenom Petar Mrkonjić. A potom i njegov sin, kralj Aleksandra, kao i unuk kralj Petar II Karađorđević.

Pravoslavna crkva nikada nije zvaničnim dokumentom anatemisala masonsku organizaciju, pa su masoni bili Stefan Stratimirović, arhimandrit manastira u Krušedolu, novosadski vladika Josif Jovanović Šakabenta, Pavle Marković, mitropolitski arhivar, Stefan Novaković, narodno-crkveni sekretar i vladika Nikolaj Velimirović.

Mnogi drugi ugledni Srbi, koji su stvarali nacionalni identitet bili su slobodni zidari: Dositej Obradović, Stevan Mokranjac, Milan Grol, Stanislav Binički, Stevan Sremac, premijer Nikola Pašić i vojvoda Živojin Mišić, Aleksa Nenadović, Vuk Karadžić, Miša Anastasijević, Branislav Nušić, Veljko Petrović, Vladimir Ćorović i Milorad Pavić. U SAD masoni su bili Mihailo Pupin, i Nikola Tesla, ambasador Konstantin Fotić, i političari Slobodan Jovanović, i Milan Gavrilović. U novije vreme najpoznatiji slobodni zidari su bili predsednik Josip Broz Tito, nobelovac Ivo Andrić i vajar Risto Stijović, pa premijer Milan Panić i Bogoljub Karić.

POLITIČARI I UMETNICI

U knjigama Zorana Nenezića kao masoni novog doba pominju se političari Milan Božić, nekadašnji potpredsednik Skupštine grada Beograda, Zoran Živković, bivši srpski premijer, Vojislav Andrić, nekada potpredsednik Narodne skupštine Srbije, kao i pisci Raša Livada, Dragan Velikić i Ratko Petrović. Masoni su biznismen Đorđe Zečević, doktor patolog Jovan Vasiljević i advokat Slobodan Perović, ali i Miodrag Živković, predsednik Liberalne stranke, akademik Miroslav Gašić, profesor Srđan Stanković, novinari Boško Jakšić i Miša Brkić.

Vuk Drašković, predsednik SPO je 1999. godine u Grčkoj primljen u Savez slobodnih zidara. Doktor ekonomskih nauka Čedomir Vukić je majstor zidarske kecelje. Bio je potpredsednik Privredne komore Srbije, službenik u Vladi SRJ i zastupnik američkih firmi za Jugostočnu Evropu. Počasni je član u više od 30 masonskih loža u svetu od Australije preko Evrope, Kanade i SAD.

Profesor Dragor Hiber je veliki majstor od 1993. godine. U loži “Jugoslavija” 1994. bio je Vojislav Milovanović, veliki sekretar, a svojevremeno ministar vera Vlade Srbije. U slobodne zidare ubrajaju se i Goran Svilanović, bivši ministar spoljnih poslova, sportski funkcioner Nebojša Leković, Dejan Popović, rektora BU, profesor Andra Đorđević i Goran Takač, sin pokojnog olimpijca Artura Takača.

Vojislav Šešelj je svojevremeno kao slobodne zidare prozivao Slobodana Vuksanovića, Dušana Zabunovića, Dragoljuba Mićunovića, Vladislava Jovanovića, Vladimira Cvetkovića, Dragana Nikolića, Dragan Bjelogrlića, Branislav Lečić i Mikija Manojlovića, za kog se tvrdi da se javno predstavlja kao Grand komander francuskih masona. Čaršija je kao masone imenovala Mladena Ivanića, bivšeg predsednika Vlade RS, naučnika Vigora Majića i Gorana Kneževića, uhapšenog gradonačelnika Zrenjanina.

Bivši ministar policije Dušan Mihajlović je jedno vreme bio mason, ali se isčlanio iz masonerije. Publicista Dejan Lučić je pre četiri godine kao slobodni zidar isključen iz lože “Pobratim”. I sam veliki majstor Zoran Nenezić je isključen je iz masonske organizacije.

AMERIČKA BRAĆA U KECELJI

Kako tvrdi američki list „Čikago tribjun“ mitrpolit Hristofor, koji je mogao da se kandiduje za patrijarha srpskog, pripada redu američkih templara i masona. Naime, ugledni američki dnevnik „Čikago tribjun“ objavio je zimus vest da je ovaj poglavar Mitropolije srednjezapadnoameričke u Čikagu, sa dvojicom ljudi iz Beograda, prisustvovao Saboru malteških vitezova u Americi. Kako je mitropolit Hristofor mogao da bude kandidat za novog srpskog patrijarha, „Čikago tribjun“ konstatuje da bi „prvi put u istoriji Srpske pravoslavne crkve na njeno čelo mogao bi da stane jedan templar.“

Sam mitropolit je demantovao ovu vest, ali ga američki Srbi i dalje smatraju najvećim srpskim masonom u SAD.

- Hristofor je aktivni član masonske organizacije SKOBA u SAD. Kako su masoni formirali svoju Američku pravoslavnu crkvu, oni nude mitropolitu Hrostoforu da bude američki partirjarh, što je veliki izazov za njega. Ali i velika opasnost za nas, da mitropolit sa sobom Amerikancima odnese i naše crkve i manastire – upozoravaju trideset protojereja, koji su poslali pismo Sinodu SPC u Beograd.

Kako istoričari tvrde u stvaranju prve srpske kolonije u Americi od 1815. godine najvažniju ulogu imali su pravoslavni sveštenici, visoki srpski intelektualci, ali i masoni koji su bili iskrene patriote. Prvi Srbin koji se doselio na američko tlo Đorđe Šagić iz Sremskih Karlovaca bio je slobodni zidar. On je u SAD formirao srpsku koloniju u Kaliforniji, ali je osnovao i četiri masonske lože.

U SAD je danas najaktivnija srpska loža u Pensilvaniji ASERB, čiji je predsednik David Vujić, a članovi Milan Marković, Burko Pavlović, Milan Tomić, Aleksandar radičević i Ričard Vuković. Srpska masonska loža u SAD danas je deo Regularne velike lože Srbije. Član ove američke lože slobodnih zidara od pre dve godine je i istaknuti profesor Darko Trifunović, profesor bezbednosti iz Beograda.

CRNOGORSKI MAJSTORI MISTRIJE

Istog dana kada je 3. juna 2006. proglašena nezavisna Crna Gora tri masonske lože su osnovale Veliku ložu Crne Gore kao ekskluzivnu, suverenu i slobodno-zidarsku organizaciju u novoj državi. Postupak osnivanja Velike lože Crne Gore proveden je pod nadzorom Ujedinjenih velikih loža Nemačke, kao majke lože.

Kako kaže veliki majstor Novak Jauković, profesor, ali i starešina masona, crnogorska loža je formirana od četiri postojeće lože “Montenegro” u Podgorici, “Zora” u Kotoru, “Luča mikrokozma” na Cetinju i “Garibaldi” u Nikšiću. Zamenik starešine je podgorički advokat i veliki majstor Novica Jovović.

Proces »unošenja svetlosti« kod crnogorskih slobodnih zidara zvanično je obavljeno 5. maja 2007. godine na Cetinju u prisustvu domaćih i stranih masona. Crnogorce je ova svečanost razljutila jer je formiranje masonske lože obavljeno na najveći pravoslavi praznik – Sveti Vasilije Ostroški. Srbe je ova loža izneverila, jer je, kako beogradski masoni tvrde, »izmanipulisana od političkog establišmenta i jer su crnogorski masoni stavljeni u službi crnogorske nezavisnosti«.

Drugu Veliku regularnu masonsku ložu Crne Gore predvode masoni iz Beograda, a treću crnogorsku masonsku ložu čine Bošnjaci.

Tags: Marko Lopušina

This news story was posted on Thursday, March 4th, 2010 at 5:49

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=16&status=jedna&datum=2010-05-19%2013:47:48&feljton=7678&title_add=GVOZDENI%20CRVENI%20UDAR

Feljton

 

GVOZDENI CRVENI UDAR (4)

Vatrena muzika “kaćuša”

Ivan Semjonović Anošin, 18.05.2010 Ocena: 4.16 (Glasova: 32)  Komentara: 8

 

Sovjetski vojnici posle bitke

 NA dan 14. oktobra po podne, posle artiljerijske pripreme započe juriš na gradski odbrambeni obod. Glavni udarac nanosio je Četvrti gardijski mehanizovani korpus, 73. i 236. streljačka divizija u saradnji sa jedinicama NOV Jugoslavije.

Ja sam sa komandnim punktom korpusa posmatrao kako više od 300 topova i minobacača, i 24 čuvene “kaćuše”, pola sata obrađuju prednji deo odbrane neprijatelja i njegova uporišta koja su bila razmeštena duž južnog oboda grada. Sa mnom je stajao predstavnik Prve proleterske divizija NOVJ čiji su borci na našim tenkovima jurišali u grad, jedan stariji crnomanjasti major, koji ushićeno reče:

- E, ovo je sila! Eh, da i mi imamo ovakve “kaćuše”…

Stari partizan radovao se skorašnjem oslobađanju prestonice i verovatno se prisećao teških borbi loše opremljenih odreda sa do zuba naoružanim fašističkim jedinicama.

Još se nije utišala buka kanonade, a jedinice su već združeno krenule u napad. Probivši gradski odbrambeni obod, zauzeše niz uporišta. Međutim, nisu uspeli da se probiju dublje u grad. Iz neporušenih uporišta neprijatelj je pružao žestok otpor. Naše jedinice prešle su na proverenu taktiku: opkole uporišta, odvoje ih od osnovnih snaga i unište. I tako sedam dana i noći ni na trenutak se nije stišavala borba na ulicama i trgovima jugoslovenske prestonice.

Sporo napredovanje naših jedinica bilo je prouzrokovano i time što je grad bio veoma mnogo miniran. Hitlerovci su pripremili za dizanje u vazduh stotine stambenih objekata i zgrade administracije, istorijske spomenike, tvrđavu, železnicu, most, vodovodnu i kanalizacionu mrežu, elektranu, luku… Zbog toga su paralelno sa uništavanjem neprijatelja razminirani objekti. U tu svrhu je naredbom komandanta fronta izdvojeno sedam inženjerskih bataljona koji su se kretali zajedno sa jurišnim jedinicama i odmah, po oslobađanju zgrada i drugih objekata, pristupali njihovom razminiranju.

Doprinos inženjerskih jedinica Trećeg ukrajinskog fronta za uspešnost oslobađanja Beograda treba posebno naglasiti. Za samo osam dana, od 3. do 10. oktobra, izgradili su tri nova i obnovili 13 srušenih mostova, izgradili šest kilometara novog puta i rekonstruisali 28 kilometara planinskih puteva, očistili mnogobrojne gomile prepreka na putu koje su napravili kako neprijatelji, tako i jedinice 14. korpusa NOVJ s ciljem da se spreči povlačenje hitlerovaca na zapad.

Sovjetski specijalisti za razminiranje očistili su 845 objekata, među kojima je bilo 85 administrativnih zdanja. Pri tom je odstranjeno 3.179 mina, 3.540 eksplozivnih naprava ukupne mase 28.656 kilograma, 12 “iznenađenja”, onesposobljeno je sedam skladišta eksplozivnog materijala.

Nije teško zamisliti kakvom bi uništenju bio podvrgnut grad, koliko bi samo žrtava bilo da su hitlerovci uspeli da ostvare svoj plan.

Jugosloveni su

visoko vrednovali brigu sovjetske komande o stanovnicima grada, o spasavanju kulturnog nasleđa i stambenih jedinica.

Veća razaranja ipak nisu zaobišla Beograd. Tome su “pomogli” američki i engleski piloti, koji su još 16. i 17. aprila, a zatim i 18. maja, izvršili potpuno nepotrebno bombardovanje. Primetiću da su ubrzo po oslobođenju Beograda, već 7. novembra 1944. godine, na dan 27-godišnjice Velikog oktobra, piloti saveznika naneli udar Šestom gardijskom streljačkom korpusu general-lajtnanta G. P. Kotova, koji je marširao ka Dunavu.

Oni su nastavljali da nadleću sve dok im piloti Heroja Sovjetskog Saveza, A. I. Koldunov i D. D. Sircov, nisu pružili otpor.

Tada su poginuli komandant korpusa G. P. Kotov, pomoćnik načelnika političkog odeljenja za komsomolski rad kapetan M. Harikin i mnoštvo naših vojnika.

Istovremeno sa borbama u samom Beogradu, bilo je napeto jugoistočno od grada. Velika požarevačko-smederevska grupacija hitlerovaca, koju su potiskivale jedinice 57. armije, užurbano se povlačila u pravcu Beograda, pokušavajući da se sjedini sa jedinicama koje su se nalazile u gradu. Na području Avale ovu grupu su opkolile naše i jugoslovenske jedinice. Međutim, nije bilo dovoljno snage da se ova grupacija likvidira. Komandant fronta morao je deo jedinica koje su se borile u gradu da povuče i priključi likvidaciji ove grupacije. Iako je to usporavalo borbena dejstva u Beogradu, ona ni na trenutak nisu prekidana.

Nije nimalo lako imati u pozadini takvu naoružanu grupaciju dok jurišate na veliki grad. Trebalo ju je što pre likvidirati. Komandant korpusa V. I. Ždanov izvršio je noću 18. oktobra delimično pregrupisavanje svojih jedinica, kako bi tenkovima ojačao sovjetske i jugoslovenske streljačke jedinice.

Još prethodnog dana, preporučio sam general-majoru P. M. Verholoviču da neprijateljskoj grupaciji pošalje ultimatum sa zahtevom da obustave pružanje otpora.

Međutim, komanda oružane grupacije odbila je ultimatum. I dalje su se nadali da će se probiti na zapad. Kako smo saznali od jednog zarobljenika, komandant oružane grupacije naredio je da se onesposobi sva tehnika (samo je automobila kod hitlerovaca bilo oko 1.500) i da se u tri grupe probiju do pontonskih mostova na Savi u rejonu naselja Čukarica.

Tada su naše jedinice zajedno sa jugoslovenskim, uz podršku 17. vazduhoplovne armije, naneli nekoliko udara, i 19. oktobra neprijateljska grupacija, koja je imala u svom sastavu oko 20.000 ljudi, više nije postojala.

BRIGA O CIVILIMA

KOMANDANT fronta trudio se da nema žrtava među civilima i da ne ruši zgrade. Zbog toga se juriš neposredno na grad sprovodio bez upotrebe silovitih bombardovanja i artiljerijskih udara. Fašisti su bili rešetani najviše ručnim raketnim bacačima, granatama i vatrom iz automata.

(Nastaviće se)

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Folker-Rije-zove-Rusiju-u-NATO.sr.html

Свет

Фолкер Рије зове Русију у

НАТО

Алијанса неспособна да се сама носи са проблемима који прете – из Азије

Западна војна алијанса, у облику у којем сада делује, није способна да се носи са задацима који пред њом стоје. Зато јој је потребан помоћ Русије, сматра бивши немачки министар одбране Фолкер Рије. У ауторском тексту објављеном у немачком часопису „Шпигл“ Рије наводи да би НАТО морао да позове Русију у своје редове како би се заједнички ефикасно борили против опасности која прети – из Азије.

У садашњем многополарном свету неопходно је обезбедити противтежу политичкој, економској и стратешкој динамици највећих азијских држава. Али без учешћа Русије тај задатак, једноставно, није могуће испунити, сматра бивши министар који је за своје ставове обезбедио подршку бившег председавајућег војног комитета НАТО-а – Клауса Нојмана, бившег угледног дипломате – Франка Елба и, такође бившег, начелника Штаба за планирање у немачком министарству одбране – Улриха Вајсера.

Према мишљењу Ријеа, НАТО мора да се трансформише у „стратешки блок три центра утицаја – САД, Европе и Русије“. За то, по мишљењу бившег министра, не постоји ниједна препрека, пошто се све три наведене стране суочавају са једнаким и заједничким изазовима. Уколико алијанса жели да оправда своју функцију „основног форума“ мора да створи услове и спроведе неопходне институционалне промене. Са своје стране, Русија је, такође, дужна да буде спремна да на себе преузме обавезе које носи чланство у НАТО, али као „једнака с једнакима“, напомиње Рије. Тренутно НАТО и Русија сарађују само у оквирима заједничког савета у којем Русија има право гласа по свим питањима сем оних која се односе на колективну безбедност држава чланица и пријема нових држава.

О потреби подизања односа између НАТО-а и Русије на прави партнерски ниво говорио је у фебруару 2010. и бивши генерални секретар алијансе Џорџ Робертсон, подсећа интернет агенција „Њузру“. Према Робертсону, сви неспоразуми и оптужбе које редовно циркулишу на релацији Брисел–Москва имају тек формални карактер. Бивши генсек је том приликом нагласио и да деловање НАТО-а не представља никакву опасност по Русију. С тим у вези он је недавно објављену нову руску војну доктрину назвао „само парчетом папира“.

По Робертсону, НАТО и Русија се суочавају са истоветним претњама попут: међународног тероризма, организованог криминала, религиозног екстремизма, ширења оружја за масовно уништење… То је била тема разговора и прошлог месеца када је у Москви боравила група експерата НАТО-а.

Проблеми у сарадњи НАТО-а и Русије, објективно, вуку корене из доба „хладног рата“, и ма колико се обе стране у појединим тренуцима трудиле да превазиђу анимозитет из прошлости то, углавном, не функционише. Основни разлог свакако је упорно настојање алијансе да се што више рашири на европском континенту и дође до самих руских граница, што у Москви сматрају директном претњом. Сем тога, према руским аналитичарима, НАТО више делује као војна испостава САД у Европи него као савез заснован на потпуној једнакости. Управо стога поједине чланице отворено негодују због ратова у које је НАТО укључен, а за које се све више испоставља да су, у ствари – амерички.

Стални представник Русије у алијанси – Дмитриј Рогозин – недавно је изјавио да учлањење његове земље у НАТО долази у обзир једино у случају да ова војна структура функционише на апсолутној једнакости свих њених чланица. У ситуацију и којој је главна команда, суштински, у Вашингтону а не у Бриселу, услова за чланство Русије, једноставно, нема, сматра Рогозин.

Додајмо и да је Русија последњих година развила веома јако стратешко партнерство управо са земљама у Азији, посебно са Кином. Уосталом, и сама је азијска држава и све што се дешава на овом узбурканом континенту директно је погађа. Тако посматрано, учлањење у западни војни савез, који на азијске државе гледа као на противнике, у приличном је нескладу са садашњим настојањима Москве да путем политичких и економских контаката додатно ојача свој утицај на том континенту.

С. Самарџија

[објављено: 10/03/2010]

 ~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

intervju

 

Kanadski vojnik Piter Kokrin, svedok ratnih zbivanja u Hrvatskoj i na Kosovu
Stidim se naše nemoći
 
Znalo se za tri masovne grobnice blizu Uljanika u kojima su bili pokopani Srbi, poslali smo izveštaj u Njujork, međutim oni apsolutno ništa nisu preduzeli, niti su na bilo koji način obelodanili da za to okrivljuju Hrvate, kaže nekadašnji vojnik UNPROFOR-a
Piše: Ljiljana Mitrović
 

Stecište nas, tada novih, a sada već starih emigranata, jedno vreme u Edmontonu, bio je jedini srpski restoran -“Živeli”. U tom malom carstvu na okupljali smo se uglavnom vikendom, razbijajući nostalgiju, evocirajući uspomene, elaborirajući politička zbivanja… I uvek mi, jedni te isti. Novodošle bi gledali sa podozrenjem, plašeći se da nam ne poremete jedino uporište u kome smo se na ovom tuđem tlu, osećali kao na svom.

A onda se s početka prve godine novog veka u kafani pojavio Pit. Korpulentan Kanađanin, skromnog ponašanja, upadljivo neupadljiv. Odmah se pročulo da je “Unproforac”. Sumnjičavi kakvi jesmo i zbog iskustva sa strancima koji su “bili na strani Srba” što nam se obično obijalo o glavu, automatski smo ga proglasili stranim plaćenikom, špijunom CIA, CSIC… Osećao je da ga sa podozrenjem gledamo, ali nije pokušavao da nas ubedi u suprotno. Stajao bi za šankom, mirno ispijajući svoje piće, ne trudeći se da ostavi utisak ni na koga. I nije izgledalo da mu je neprijatno.

Jedne večeri, dok se uveliko raspravljalo koliko su vlastodršci koji su raščeprkali pepeo i ponovo raspalili žeravicu, krivi za sve što nam se desilo u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, i koliko je Srba nastradalo u ovom zadnjem ratu, neki slučajni prolaznik, rodom iz Gruzije, valjda ne shvatajući gde se nalazi, dade sebi za pravo da izjavi kako Hrvati nisu ubili dovoljno Srba za vreme rata u Hrvatskoj. Pre nego što su prisutni, zaprepašćeni Srbi uspeli da reaguju, Pit je odradio svoje…

- Nisam imao izbora, morao sam da ga nokautiram, počinje svoju priču Piter Kokrin (Peter Cochrane), kanadski vojnik UNPROFOR-a, koji je periodu od oktobra 1992. do oktobra 1993. godine, kao učesnik mirovnih snaga proveo u Srpskoj Krajini i zapadnoj Slavoniji. Iskustvo koje će, kako kaže, ostati zauvek zabeleženo u njegovoj svesti i podsvesti.Masakr u Medačkom džepuBio sam svedok nepreglednih kolona pognutih prilika sa naramcima na leđima, srušenih gradova, sela u plamenu, okrvavljenih pločnika, masovnih grobnica, svega što je u jednom savremenom društvu nezamislivo, otvara dušu Pit, koji je gestom prema Gruzijcu pridobio poverenje i onih najskeptičnijih među nama.

Rođen je 4. septembra 1965. godine u Montrealu, gde i danas živi njegova porodica. Kao dvadesetjednogodišnjak, odlučio je da se pridruži kanadskoj vojsci. Posle završene obuke u provincijama Kvebek, Nova Skoša i Alberta, dobija prekomandu u Treći bataljon divizije PPCLI ( Princess Patricia Canadian Light Infantry). Narednu godinu provodi usavršavajući veštine ratovanja, da bi 1987. bio prekomandovan u Drugi bataljon PPCLI u Baden-Solingenu u Nemačkoj. Kaže da je to bilo vrlo zanimljivo iskustvo jer je Nemačka tada još uvek bila podeljena i da je još vladao hladni rat. Nakon nekoliko godina provedenih u Nemačkoj i Vinipegu, odlazi na Kipar kao pripadnik mirovnih snaga, gde provodi šest meseci.

Na prostore bivše Jugoslavije šalju ga 1992. godine. U Krajini i zapadnoj Slavoniji provodi šest meseci, potom se vraća kući na deset dana i onda opet na isti teren – Pakrac, Lipik.

Heil Hitler                    
- Da bih bolje razumeo ko je ko na zaraćenim stranama pomogao mi je i jedan od mojih retkih izlazaka u civilu. Posle dugotrajne naporne službe odlučio sam da provedem tri slobodna dana u Garešnici, gradiću na hrvatskoj strani. Tada sam doživeo da mene, kanadskog vojnika i Unproforca, čiji su se preci borili protiv nacizma i fašizma u Evropi, u kafani pozdravljaju sa visko uzdignutom rukom i nacističkim pozdravom uz gromoglasno “Heil Hitler”.

- Misija na Kipru, koja je inače bila jako dobro organizovana, na prostoru koji nije ni bio ratna zona, bukvalno je bila odmor u odnosu na ono što sam doživeo u Srpskoj Krajini i zapadnoj Slavoniji. Takvu vrstu sukoba i toliku mržnju, jednostavno nisam mogao da zamislim . Vojnici Ujedinjenih nacija pokušavali su da pomognu jadnom lokalnom stanovništvu na obe strane, ali nisu mnogo mogli da realizuju zbog političkog vrha i direktiva koje su dobijali iz Njujorka. Kada sam krenuo u ovu misiju, mislio sam da odlazim tamo da pomognem ljudima i očuvam mir bez obzira na nacije, međutim upravo zbog naređenja koja su stizala “odozgo” bio sam vrlo frustriran i paralisan, kao i ostali vojnici UNPROFOR-a čije su ruke bile vezane.

Na primer, znalo se za tri masovne grobnice blizu Uljanika u kojima su bili pokopani Srbi, nastavlja u dahu Pit.

- Dobili smo nalog da idemo tamo i izvršimo istragu. Pronašli smo tela ubijenih Srba, poslali izveštaj u Njujork, međutim oni apsolutno ništa nisu preduzeli po tom pitanju, niti su na bilo koji način obelodanili da za to okrivljuju Hrvate. Ista se dogodilo, po već viđenom scenariju i u selima oko Pakraca. Mnogo je noževa sevnulo nad grlima dece, žena, staraca… Mnogo više je muškaraca uhvaćeno u prokletstvo i kolo mrznje. Sećam se da smo danima patrolirali oko tih sela. U jednoj od kuća živela je starica, što biste vi rekli, već jednom nogom u grobu. Danima nas je dočekivala sa kafom i rakijom. A onda je jednog dana nije bilo. Pa drugog, trećeg… Znatiželjno smo ušli u njenu otvorenu kuću i našli je zaklanu na podu. Pitali smo se kome je ona mogla da naudi, zasmeta

- Ili mali srpski dečak koji je od eksplozije granate u kojoj su mu stradali roditelji duševno poremetio i koji je svakodnevno dočekivao našu patrolu bezbroj puta ponavljajući: “Kako ste, kako ste”, zbog čega smo ga i prozvali “Kakoste kid”. Davali smo mu bombone, a onda smo jednog dana saznali da je ubijen. Opet, zašto?

- Učestvovao sam i u prvom vatrenom okršaju kanadske vojske posle Drugog svetskog rata, 8. septembra 1993. u Medačkom džepu. Tada smo štiteći srpska sela bili napadnuti od hrvatske vojske. Po povratku u razorene kuće naišli smo na prizor koji se ne zaboravlja. Pobijeni ljudi, deca, životinje… Masakr nezamisliv za civilizaciju. Bilo me je sramota od političkih odluka mojih pretpostavljenih. Istina, nije me bilo sramota samog sebe, ni svojih drugova jer smo činili sve što je bilo u našoj moći da pomognemo lokalnom stanovništvu a najviše deci i starima. Ali, posledice sećanja na te događaje osećam i sada.

Da li si razumeo šta se tamo dešava?

- U ono vreme nisam. To niko nije mogao razumeti. Međutim, kada sam se vratio u Kanadu počeo sam da proučavam istoriju naroda koji žive na prostorima bivše Jugoslavije i mnoge stvari su mi postale jasnije. Tek onda sam shvatio kakve su sve laži servirale medijske kuće, poput CNN-a. Mnogo je bilo krvi, pucanja, posebno noću. Polja prepuna mina, od kojih je puno Kanađana bilo ranjeno, a jedan od njih sam i ja”.

O svom ranjavanju od kojeg je skoro ogluveo i na koje ga često podsećaju šrapneli u nozi, Pit ne želi da priča. Oktobra 1993. vraća se u Kvebek gde radi kao vojni instruktor zadovoljan što može da provodi vreme sa familijom.

- Kao vojnik moraš da budeš jak, ali boravak na ratištima u Jugoslaviji ostavljaju posledice i na one najjače. Moj prijatelj koji je u Hrvatskoj proveo samo šest meseci i koji je tamo ranjen nekoliko puta, po povratku u Kanadu tražio je pomoć raznih doktora i psihologa, ali niko nije mogao da mu pomogne. Presudio je sebi, nađen je mrtav u stanu sa pištoljem u ruci.

Kosovski pakao

Nezadovoljan odnosima u kanadskoj vojsci, 1997. napušta armiju. Jedanaest meseci uživa u civilnom životu, nakon čega opet oblači uniformu. Na proslavi 85-godišnjice kanadske vojske sreće generala Luisa Mekenzija, sa kojim je impresioniran prvenstveno zbog njegovih objektivnih političkih stavova.

- On je jedan od retkih lidera koji su uvek govorili istinu – kaže Pit i sa snebivanjem nastavlja priču o svom vojevanju koje ga je u julu 1999. godine dovelo na Kosovo.

Baš u vreme kada je ova srpska pokrajina bila novo žarište oko kojeg su se vrteli svi učesnici i saučesnici višegodišnje balkanske krize, poprište na kojem su se proveravale svačije namere, svodili svakojaki računi, polagali i popravni i novi ispiti – politički, diplomatski, civilizacijski. A sve to pod zlokobnom senkom osvetničkog i kriminalnog nasilja pred kojim je bila nemoćna i do zuba naoružana međunarodna vojna sila.

Kanadske trupe imale su zadatak da zaštite srpske crkve i druge svetinje. Ništa lično protiv Pita i njegove misije, ali Artemije, vladika raške i prizrenske eparhije u to vreme izjavljuje: “Crkve i manastiri, koji su izdržali 500 godina turske okupacije, nisu preživeli dva meseca prisustva 50.000 međunarodnih “mirotvoraca”.

Rat je vođen, kako kažu, da se spreči etničko čišćenje i genocid, uspostavi pravni red i poredak. Ali…

- Za mene je zapanjujući podatak da je u vreme kada sam stigao na Kosovo u regionu koji je trebalo da štitimo živelo 80.000 Srba, a početkom decembra iste godine samo 8.000 – priseća se Pit Kokrin.

Pod “budnim” okom do zuba naoružanih NATO vojnika, sa Kosova i Metohije je prognan maltene sav živalj koji nije šiptarskog porekla.

- Oni koji su ostali, napadani su svakog dana, popljačkana je imovina ubijenih i izbeglih, sistematski su razarani srpski spomenici. Zavladalo je bezakonje, crna berza… Mi nismo mnogo mogli da učinimo, niti smo znali kako da ukrotimo horde Albanaca koje su razjareno hrlile da unište sve pred sobom. Sramota me je što sam bio na Kosovu., a nisam mogao da učinim više za nevini srpski narod.

Da li si mogao da izbegneš odlazak na Kosovo?

- Da, ali bih u tom slučaju morao da snosim konsekvence, to je neminovno u kada ste zaposleni u vojsci. A, da budem iskren, kada sam odlazio nisam znao šta me čeka, posle je bilo kasno. Na prostorima bivše Jugoslavije nisam učinio ništa zbog čega bih se u životu kajao. Ali, kajem se što nisam mogao da uradim više.

Piter Kokrin je posle dvadeset godina službe nedavno otišao u penziju.

 
Čiode, mart 2006.